Боје се да не остану и матура и пријемни испит

При­ме­ће­но је и то да ће са­да­шњи гим­на­зи­јал­ци – пр­ва­ци, ко­ји уче по ста­ром школ­ском про­гра­му, та­ко, по­ла­га­ти ма­ту­ру по но­вом, а још ве­ћу ди­ле­му на­ме­ће бу­ду­ћи од­нос фа­кул­тет­ских упра­ва пре­ма но­вој ма­ту­ри. Јер, но­ви за­вр­шни ис­пит у гим­на­зи­ја­ма тре­ба­ло би да ели­ми­ни­ше при­јем­не ис­пи­те на фа­кул­те­ти­ма, али је Алек­сан­дар Ба­у­цал, про­фе­сор на Фи­ло­зоф­ском фа­кул­те­ту у Бе­о­гра­ду и члан рад­не гру­пе ко­ја је при­пре­ми­ла пред­лог но­ве ма­ту­ре, ре­као да му ни­је по­зна­та суд­би­на тог пред­ло­га. Оли­вер То­шко­вић, та­ко­ђе про­фе­сор на Фи­ло­зоф­ском фа­кул­те­ту, из­ра­зио је бо­ја­зан да ће, ако бу­ду не­по­вер­љи­ви пре­ма ма­ту­ри, фа­кул­те­ти за­др­жа­ти и сво­је при­јем­не, па би ма­ту­ран­ти, у том слу­ча­ју, би­ли при­мо­ра­ни да спре­ма­ју и ма­ту­ру и при­јем­ни. То­шко­вић је по­ме­нуо с тим у ве­зи раз­ли­чи­та ис­ку­ства из Хр­ват­ске: у За­гре­бу и Ри­је­ци фа­кул­те­ти су за­др­жа­ли при­јем­не, док све­у­чи­ли­ште у За­дру при­ма но­ве сту­ден­те са­мо на осно­ву ре­зул­та­та са ма­тур­ског ис­пи­та. Ба­у­цал је по­ме­нуо и два оче­ки­ва­на про­бле­ма ко­ја на­ме­ће но­ва ма­ту­ра. Је­дан се од­но­си на те­шко­ће при­ли­ком фор­ми­ра­ња ранг-ли­сте за при­јем но­вих сту­де­на­та ако сто­ти­не сред­њо­шко­ла­ца на ма­тур­ском бу­ду по­сти­гли исто­вет­не ре­зул­та­те на те­сто­ви­ма, а дру­ги про­блем на­ме­ће страх фа­кул­те­та од мо­гу­ћих пре­пи­си­ва­ња на ма­ту­ри, што зна­чи да би фа­кул­те­ти при­ма­ли и по­не­ког од оних ко­ји је ла­жно при­ка­зао сво­је зна­ње.

То­шко­вић је на­вео и да се по­ми­њу два но­ва пред­ме­та ко­је до­би­ја­ју гим­на­зи­јал­ци, пи­та­ју­ћи се да ли та два пред­ме­та, у ства­ри, чи­не ре­фор­му („та­да би иде­ја о ре­фор­ми „ви­ше де­ло­ва­ла као шмин­ка”).

Гост Фо­ру­ма бе­о­град­ских гим­на­зи­ја др Му­а­мер Зу­кор­лић, пред­сед­ник скуп­штин­ског од­бо­ра за обра­зо­ва­ње, та­ко­ђе је из­ра­зио жа­ље­ње што „оста­ли ни­су пре­по­зна­ли бит­ност овог су­сре­та” и ука­зао на зна­чај ре­фор­ми обра­зо­ва­ња. У еко­но­ми­ји, ка­же, про­ма­ша­ји мо­гу да се ис­пра­ве за пет го­ди­на, али у обра­зо­ва­њу од тих про­ма­ша­ја не­ма нам спа­са 50 го­ди­на. Зу­кор­лић је ука­зао и на па­ра­докс да у сред­њим шко­ла­ма има­мо мно­го де­це ве­ли­ких та­ле­на­та ко­ји су као та­кви ре­ги­стро­ва­ни на ра­зним так­ми­че­њи­ма, а он­да има­мо пр­ву го­ди­ну фа­кул­те­та где се ови та­лен­ти гу­бе. „Уме­сто да их та­да укљу­чи­мо на бр­зу тра­ку, су­о­ча­ва­мо се с од­у­ста­ја­њем од нат­про­сеч­ног”, при­ме­тио је Зу­кор­лић по­зи­ва­ју­ћи чла­но­ве фо­ру­ма да бу­ду гла­сни­ји у рас­пра­ва­ма о су­штин­ским пи­та­њи­ма ква­ли­те­та обра­зо­ва­ња.

Не­ја­сно­ће у ве­зи с ре­фор­мом обра­зо­ва­ња со­ци­о­лог Сло­бо­дан Ан­то­нић, та­ко­ђе про­фе­сор на Фи­ло­зоф­ском фа­кул­те­ту, до­вео је у ве­зу с тим да ли по­сто­ји ја­сна иде­ја у ком прав­цу се раз­ви­ја Ср­би­ја. И на­вео је по­да­так да је ре­ги­он Бе­о­гра­да 1989. го­ди­не имао 340.000 ин­ду­стриј­ских рад­ни­ка, а да­нас их има 16.000. Исто та­ко, иде­ја је да Ср­би­ја раз­ви­ја аграр­ни сек­тор, а исто­вре­ме­но има­мо 5.000 не­за­по­сле­них агро­но­ма. За то од­го­вор­ност не сно­си обра­зов­ни си­стем не­го еко­но­ми­ја и по­ли­ти­ка. „Ако не­ма­те ја­сну стра­те­ги­ју дру­штве­ног раз­во­ја, он­да је ло­гич­но да не­ма­те ни ја­сну кон­цеп­ци­ју ре­фор­ме обра­зо­ва­ња”, ре­као је Ан­то­нић по­ми­њу­ћи и уво­ђе­ње за­вр­шних те­сто­ва као јед­ну од ре­форм­ских но­ви­на ко­је нас во­де у та­ко­зва­ну те­сто­цен­трич­ност.

Успе­шне шко­ле – мо­дел за про­ме­не

Ре­фор­ме обра­зо­ва­ња до­ла­зе спо­ља, из ван­школ­ских ин­сти­ту­ци­ја, и за­то је Си­ни­ша Ми­трић, на­став­ник фи­ло­зо­фи­је у Ма­те­ма­тич­кој гим­на­зи­ји, по­ста­вио пи­та­ње за­што за­по­сле­ни у шко­ла­ма и са­ми не би по­ну­ди­ли дру­штву вла­сти­те иде­је за ре­фор­му. Сло­бо­дан Ан­то­нић је кон­ста­то­вао да би то би­ло ло­гич­но ка­да би стру­ка са­ра­ђи­ва­ла с по­ли­ти­ком, а Оли­вер То­шко­вић је на­вео да у Ср­би­ји има­мо мно­го шко­ла ко­је су да­ле­ко из­над про­сеч­них. Њи­хо­ве мо­де­ле ра­да и успе­ха тре­ба­ло би ко­ри­сти­ти и у про­јек­ти­ма школ­ских ре­фор­ми.