Претеривања

Реченица лажног аутора („Величковић“, 18. јул) да практично сва чедоморства у свету чине жене а готово никад мушкарци послужила је као повод за оцену изречену ових дана у једној од колумни да се на „Погледима“ објављују текстови са отвореном и агресивном мизогинијом, који представљају увреду не само за жене већ и за здрав разум.

У обавези сам, истине ради, да реагујем на ову оцену, јер би на основу ње необавештени читалац могао да помисли да је реч о рубрици – јавном полигону за ширење мржње, а не о дугогодишњој трибини отвореној за сучељавање различитих, понекад и веома супротстављених ставова. Али ставова којима се (и поред напомене да не одражавају увек уређивачку политику листа) не шири мизогинија нити било који други вид мржње.

Тим поводом ваља рећи да је наш јавни простор познат, између осталог, и по олаком етикетирању. Кад неко негде нешто каже што звучи дисонантно у односу на друга мишљења, често се и њему и медију који је то пренео одмах прилепи етикета које се није лако ослободити.

Случај лажног аутора (којим ће се, надамо се, позабавити надлежне службе) такав је. „Његова“ оцена о женама чедоморкама послужила је, ето, као повод за означавање рубрике којој је тај кукавичји текст подметнут као мизогинијске, иако су у истој рубрици неколико дана раније објављена два текста са веома критичким ставом о мушком насилништву и насиљу у породици. Реч је о текстовима психолога др Дага Коларевића („Случај убиства у центру за социјални рад”, 11. јул) и књижевника Вулета Журића („Одбрана и последњи летњи дани”, 15. јул). Коларевић је писао о недопустивој небризи друштвених институција, па и највећег дела јавности, за женске вапаје над насиљем које трпе иза четири зида, а Журић о погрешном васпитању као једном од разлога за сталне појаве насиља у друштву.

После та два (таква) текста у редакцију је убачен и „Величковићев“, такође с критиком институција због толерисања насиља, али и с већ поменутом оценом о чедоморству, да би тај трећи прилог, кад је откривено да је лажан, послужио као повод за јавно означавање „Погледа“ као рубрике са мизогинијским текстовима који представљају увреду и за сам разум.

Тако се и овога пута показало да је питање истине често питање мере и пре свега поштеног односа према (свим) чињеницама. И обрнуто, да је свако пренаглашавање нечега а запостављање нечег другог подстицај за нове неумерености. Или, што рекоше стари Грци, свако претеривање противно је природи.