Чика Костина борба за Косово

Познајете ли господина Косту Тодоровића? Верујемо да га познајете. Или бар да познајете некога ко, попут њега, највећи део своје енергије, времена и знања улаже у такозвана друштвена питања, а да то није ни његово занимање, ни обавеза.

Коста Тодоровић има 81 годину. Памти шестоаприлско бомбардовање Београда, Други светски рат, Немце, четнике и партизане. После рата живео је углавном спокојно и, касније, као инжењер, радио врло успешно. У пензионерским данима будно прати готово сва дешавања на политичкој сцени. Оптерећује га судбина Косова и третман наше земље у свету. Сматра да нисмо довољно активни у борби за одбрану свете српске земље, за чије ослобођење је његов деда по мајци, командант Четвртог прекобројног пешадијског пука, дао живот. Погинуо је у 39. години.

Своје ставове размишљања и предлоге деда Коста жели да подели са највишим званичницима наше земље. Амбиција му је да га приме, „заједно или одвојено”, председник и премијер лично. Каже да се пре осам година званичним дописом обратио кабинету министра иностраних послова, у време када је на челу тог ресора био Вук Јеремић. У допису је навео: „Потребно би било дипломатским путем упозорити Црну Гору и Македонију да ако признају независност Косова, супротно међународном праву, значи да аутоматски не признају наше границе. Према реципроцитету, Србија има право да у скупштини донесе резолуцију којом не признаје границе са Црном Гором (Пљевља и север Црне Горе), а исто важи за Македонију. Што се тиче Хрватске, која признавањем Косова не признаје границе Србије, поменутом резолуцијом не бисмо се одрекли права на српску Барању... Такође, признавањем Косова, међународне снаге су постале окупационе трупе...”

У писму које је 2012. послао премијеру Ивици Дачићу и  председнику Србије Томиславу Николићу, Тодоровић је изложио своје предлоге у вези са Косовом и Метохијом. У првој тачки, наводи да треба „хитно одбацити споразум о (административним) прелазима јер се тиме признају границе према КиМ, а друга тачка гласи: „Хитно покренути тужбу због непоштовања Кумановског споразума и Резолуције 1244 и затражити од УН да трупе на КиМ буду замењене неутралним јер су трупе земаља које су признале Косово сада окупационе трупе...”

„Молио бих да ме примите на разговор с обзиром на то да располажем огромном документацијом, а ценим ваше драгоцено време, па бих вам усмено изнео неке важне чињенице и податке до којих сам дошао”, навео је Тодоровић на крају дописа премијеру и председнику.

Писмо је упутио и председнику Народне скупштине Небојши Стефановићу, САНУ и СПЦ.

Одговори су стигли једино из Николићевог и Стефановићевог кабинета: „Обавештавамо Вас да смо Ваш предмет број... упутили Одбору за Косово и Метохију на упознавање и даљу надлежност.“

Инж. Коста Тодоровић се с тим не мири, не одустаје, тражи подршку редакције „Политике”, предлаже заказивање јавне дебате на Ташмајдану, где би о овом питању окупљеним грађанима говориле нестраначке личности.

Откуд та амбиција овог 81-годишњака, грађевинског инжењера у пензији, унука потпуковника Радомира Аранћеловића, да утиче на највише представнике наше државе да воде активнију политику одбране Косова?

За такво прегнуће има Коста и додатни мотив, записан у генима. Његов деда Радомир погинуо је мученички у борби са Бугарима 1913. Био је рањен, није могао да се креће, довикивао је својим војницима да га оставе, да не гину узалуд спасавајући га. Надао се, можда, да ће га Бугари рањеног збринути, али они су га одмах изболи бајонетима. О томе постоји запис у Војноисторијском музеју, а овом догађају посвећена је и песма „Потпуковниково срце“, Војислава Илића Млађег, објављена у збирци патриотских и ратних песама „Крвави цветови“: „Идите, ви, децо, а остав`те мене./ Потпуковник рањен војницима рече./ Већ бугарске хорде, уз косе зелене,/ јуре и урличу, бесом понесене!...“

На Костино стално интересовање за проблеме с којима се наше друштво суочава и на немирење с позицијом губитника можда је утицало и време када је као грађевински инжењер у „Раду“ градио многе велике објекте, код нас и у свету; кад су нас као земљу и народ сви уважавали. Цела генерација данашњих осамдесетогодишњака сећа се тог времена и прижељкује да Србија 21. века баштини бар део тог некадашњег поноса.

„Хоћу земљи да помогнем, да изађемо из овог блата. Немам ја од свега тога ништа, само ми се супруга секира. Видим да наши политичари покушавају, као некад Милош Обреновић, да полако из потаје раде у нашу корист. Али то није довољно кад неко на тебе иде ђоном. Узима ти део територије, а ти хоћеш као Милош. Морамо да будемо много одлучнији и упорнији, да инсистирамо на својим правима, да тражимо помоћ од оних који могу и хоће да нам помогну, а пре свега од Русије. Ја сам разговарао са руским амбасадором у Београду, и верујем да је руске трупе могуће вратити на Косово.”

Тако говори Коста Тодоровић, а свако од нас је, верујемо, слушао неког свог Косту Тодоровића, по правилу, човека у годинама који је током прошлих деценија научио шта значе част и достојанство државе. И траже их у овом времену.