Čika Kostina borba za Kosovo

Poznajete li gospodina Kostu Todorovića? Verujemo da ga poznajete. Ili bar da poznajete nekoga ko, poput njega, najveći deo svoje energije, vremena i znanja ulaže u takozvana društvena pitanja, a da to nije ni njegovo zanimanje, ni obaveza.

Kosta Todorović ima 81 godinu. Pamti šestoaprilsko bombardovanje Beograda, Drugi svetski rat, Nemce, četnike i partizane. Posle rata živeo je uglavnom spokojno i, kasnije, kao inženjer, radio vrlo uspešno. U penzionerskim danima budno prati gotovo sva dešavanja na političkoj sceni. Opterećuje ga sudbina Kosova i tretman naše zemlje u svetu. Smatra da nismo dovoljno aktivni u borbi za odbranu svete srpske zemlje, za čije oslobođenje je njegov deda po majci, komandant Četvrtog prekobrojnog pešadijskog puka, dao život. Poginuo je u 39. godini.

Svoje stavove razmišljanja i predloge deda Kosta želi da podeli sa najvišim zvaničnicima naše zemlje. Ambicija mu je da ga prime, „zajedno ili odvojeno”, predsednik i premijer lično. Kaže da se pre osam godina zvaničnim dopisom obratio kabinetu ministra inostranih poslova, u vreme kada je na čelu tog resora bio Vuk Jeremić. U dopisu je naveo: „Potrebno bi bilo diplomatskim putem upozoriti Crnu Goru i Makedoniju da ako priznaju nezavisnost Kosova, suprotno međunarodnom pravu, znači da automatski ne priznaju naše granice. Prema reciprocitetu, Srbija ima pravo da u skupštini donese rezoluciju kojom ne priznaje granice sa Crnom Gorom (Pljevlja i sever Crne Gore), a isto važi za Makedoniju. Što se tiče Hrvatske, koja priznavanjem Kosova ne priznaje granice Srbije, pomenutom rezolucijom ne bismo se odrekli prava na srpsku Baranju... Takođe, priznavanjem Kosova, međunarodne snage su postale okupacione trupe...”

U pismu koje je 2012. poslao premijeru Ivici Dačiću i  predsedniku Srbije Tomislavu Nikoliću, Todorović je izložio svoje predloge u vezi sa Kosovom i Metohijom. U prvoj tački, navodi da treba „hitno odbaciti sporazum o (administrativnim) prelazima jer se time priznaju granice prema KiM, a druga tačka glasi: „Hitno pokrenuti tužbu zbog nepoštovanja Kumanovskog sporazuma i Rezolucije 1244 i zatražiti od UN da trupe na KiM budu zamenjene neutralnim jer su trupe zemalja koje su priznale Kosovo sada okupacione trupe...”

„Molio bih da me primite na razgovor s obzirom na to da raspolažem ogromnom dokumentacijom, a cenim vaše dragoceno vreme, pa bih vam usmeno izneo neke važne činjenice i podatke do kojih sam došao”, naveo je Todorović na kraju dopisa premijeru i predsedniku.

Pismo je uputio i predsedniku Narodne skupštine Nebojši Stefanoviću, SANU i SPC.

Odgovori su stigli jedino iz Nikolićevog i Stefanovićevog kabineta: „Obaveštavamo Vas da smo Vaš predmet broj... uputili Odboru za Kosovo i Metohiju na upoznavanje i dalju nadležnost.“

Inž. Kosta Todorović se s tim ne miri, ne odustaje, traži podršku redakcije „Politike”, predlaže zakazivanje javne debate na Tašmajdanu, gde bi o ovom pitanju okupljenim građanima govorile nestranačke ličnosti.

Otkud ta ambicija ovog 81-godišnjaka, građevinskog inženjera u penziji, unuka potpukovnika Radomira Aranćelovića, da utiče na najviše predstavnike naše države da vode aktivniju politiku odbrane Kosova?

Za takvo pregnuće ima Kosta i dodatni motiv, zapisan u genima. Njegov deda Radomir poginuo je mučenički u borbi sa Bugarima 1913. Bio je ranjen, nije mogao da se kreće, dovikivao je svojim vojnicima da ga ostave, da ne ginu uzalud spasavajući ga. Nadao se, možda, da će ga Bugari ranjenog zbrinuti, ali oni su ga odmah izboli bajonetima. O tome postoji zapis u Vojnoistorijskom muzeju, a ovom događaju posvećena je i pesma „Potpukovnikovo srce“, Vojislava Ilića Mlađeg, objavljena u zbirci patriotskih i ratnih pesama „Krvavi cvetovi“: „Idite, vi, deco, a ostav`te mene./ Potpukovnik ranjen vojnicima reče./ Već bugarske horde, uz kose zelene,/ jure i urliču, besom ponesene!...“

Na Kostino stalno interesovanje za probleme s kojima se naše društvo suočava i na nemirenje s pozicijom gubitnika možda je uticalo i vreme kada je kao građevinski inženjer u „Radu“ gradio mnoge velike objekte, kod nas i u svetu; kad su nas kao zemlju i narod svi uvažavali. Cela generacija današnjih osamdesetogodišnjaka seća se tog vremena i priželjkuje da Srbija 21. veka baštini bar deo tog nekadašnjeg ponosa.

„Hoću zemlji da pomognem, da izađemo iz ovog blata. Nemam ja od svega toga ništa, samo mi se supruga sekira. Vidim da naši političari pokušavaju, kao nekad Miloš Obrenović, da polako iz potaje rade u našu korist. Ali to nije dovoljno kad neko na tebe ide đonom. Uzima ti deo teritorije, a ti hoćeš kao Miloš. Moramo da budemo mnogo odlučniji i uporniji, da insistiramo na svojim pravima, da tražimo pomoć od onih koji mogu i hoće da nam pomognu, a pre svega od Rusije. Ja sam razgovarao sa ruskim ambasadorom u Beogradu, i verujem da je ruske trupe moguće vratiti na Kosovo.”

Tako govori Kosta Todorović, a svako od nas je, verujemo, slušao nekog svog Kostu Todorovića, po pravilu, čoveka u godinama koji je tokom prošlih decenija naučio šta znače čast i dostojanstvo države. I traže ih u ovom vremenu.