Програмери Мајкрософта нису заборавили Гукија

Крагујевац – Када је ушао у наставничку канцеларију Прве гимназије, као и обично да замени дневнике у паузи између часова, Зоран Васиљевић Гуки није ни слутио да га чека пријатно изненађење. Прошле недеље бивши ђаци су му приредили свечани дочек и поклонили му плакету, са намером да покажу да нису заборавили најдражег професора информатике, који им је пренео довољно знања да могу да се запосле у Развојном центру „Мајкрософта” у Београду. Овај леп гест колеге професори поздравили су дугим аплаузом.

– Стварно сам био изненађен. Уопште нисам знао због чега се направила гужва. Чуо сам само да се у школи организује презентација „Мајкрософтовог” центра. То су моји ђаци, који су још пре шест, десет или више година завршили гимназију – каже Васиљевић, један од првих професора информатике у Крагујевцу.

Иако нема шешир као чувени Коста Вујић, Гуки је и без тог детаља омиљен међу својим ученицима. И садашњим и бившим. Један од њих је и Александар Вујић, данас старији вођа развоја у „Мајкрософтовом” центру.

– Прву гимназију сам завршио 1998, са просечном оценом пет. Професор Васиљевић ми је предавао рачунарство и информатику све четири године. Захваљујући његовом труду и начину рада успео сам да се запослим у „Мајкрософту”, где радим већ три године – с поносом каже овај некадашњи гимназијалац.

Владимир Ивановић је још један Гукијев ђак који у „Мајкрософтовом” центру у Београду данас гради успешну каријеру

– Професор Васиљевић ме је мотивисао да се академски и професионално усавршавам. И данас памтим многе његове лекције. Изузетно ми је драго што сам дошао у прилику да му, заједно са колегама, захвалим у име „Мајкрософтовог” центра – наводи овај програмски менаџер.

Професор Васиљевић је завршио математику и информатику на београдском ПМФ-у, а у крагујевачку Прву гимназију, данас школу са статусом установе од националног значаја, дошао је почетком осамдесетих година прошлог века. У то време настава информатике је била тек у повоју. У школи је било свега два „комодора 64“ које су делили сви ученици.

– Тада је заиста било мало људи који су уопште нешто знали о рачунарима и програмирању. Зато није било једноставно осмислити наставни програм. Ја бих ђацима задавао задатке, а они су их радили код куће, на папиру. У школу је тек касније стигла једна јача машина „бороус 20“ – присећа се један од пионира наставе информатике у Крагујевцу.

Врсном познаваоцу „бејзика“, „кобола“, „фортрана“ и других програмских језика појава интернета омогућила је лакши и квалитетнији рад са ученицима, али је временом то проузроковало и неке „невоље“.

– Поједини ученици неке области данас данас знају боље од свог професора – искрен је Васиљевић, који већ петнаестак година предаје и специјализованом математичком одељењу које је основано уз помоћ београдске Математичке гимназије и професора Милана Чабаркапе.

Некада одличном баскеташу и љубитељу пива године више не дозвољавају да упражњава те активности. Уместо тога, шездесетчетворогодишњи професор своје слободно време сада, углавном, проводи у природи или игра преферанс. Има два „лабрадора“, страствени је пчелар и добар познавалац гљива. У младости је држао и голубове који гучу. Отуда и његов чудан надимак.

Породица му је највећи ослонац, а ђаци који га поштују сведочанство да је предавао сјајно. Неки су се свом Гукију одужили плакетом, а други тако што су читаоцима „Политике“ пружили прилику да га бар мало упознају.