Непоштено, пре свега

Неозбиљно, неодговорно, површно, немарно... Много речи добро описује понашање свих актера у афери „млеко”, али пре свега наше државе. Хајде да објаснимо зашто то тврдимо, како се понаша Србија, а како други.

Земље региона: појавио се афлатоксин у млеку. Одмах су то признале. Опасне количине су повучене, јавно је саопштено који производи садрже штетне материје. Млекаре су увеле додатну контролу. Повећан је надзор над сточном храном. Нико није мењао прописе.

Ми: појавио се афлатоксин у млеку. Таман посла, тога код нас нема, уверавали су нас у Министарству пољопривреде... А онда – ма, да променимо ми прописе, па да све буде у реду. И агонија траје већ месец дана.

Уз то, саопштење о резултатима анализа из Холандије новинарима се шаље у пола седам увече. И та информација је смишљено срочена да збуни. У њој се тврди да ниједан од узорака нема афлатоксин у дози већој од 0,5 микрограма, колико је то по новим прописима дозвољено у Србији. А довољно је погледати допис из Холандије, па прочитати да један од узорака има чак 0,64 микрограма по килограму. При томе се не каже да је када су узорци узети прописана количина афлатоксина била 0,05 и да млеко мора да одговара том стандарду.

И као да све то није довољно, у старом маниру заштите произвођача, а не потрошача, називи конкретних производа нису одмах достављени јавности.

Потписнику ових редова је још пре три и по године, када је донесен Закон о безбедности хране у Министарству пољопривреде речено: „Од сада, ко год пусти на тржиште небезбедну храну, има да се каже – тај и тај је то урадио”. Сведоци смо да се то никада није десило. Небројено пута смо исто министарство питали: Ко увози у Србију смрзнуто месо и где оно завршава? Одговор никада нисмо добили.

И, јесмо ли ишта научили у овој афери? Па, испливале су важне лекције. Додуше, сличних лекција било је и јесенас са несташицама, па ништа нисмо променили у трговини, већ и даље доносимо декларације, манифесте...

Али, хајде да пробамо још једном. Шта смо пропустили и шта би требало да знамо?

Најпре, да јавно и истинито кажемо колико је тачно кукуруза затровано афлатоксином због суше. Пропустили смо потом да га изолујемо, да се сточна храна даље не контаминира. Пропустили смо да о томе обавестимо српског сељака и да му кажемо шта треба да уради. Пропустили смо много тога, али што је најгоре, пропустили смо да будемо поштени. Да неко из владе и нарочито Министарства пољопривреде, каже – јесте, десило се, имамо проблем.

Једноставно, ова држава не уме да буде одлучна и истрајна у одлукама које донесе. Без обзира на то да ли је реч о повлачењу млека, уклањању спорног споменика на југу Србије или хапшењу хулигана, ми смо увек слаби и неодлучни. И на крају, што је трагично, смешни у очима других. Челична лејди имала би овде много посла. А о политизацији свега боље да и не говоримо.