Кловн који плаши Европу

Обећавао је да ће изазвати „политички цунами” у италијанском парламенту, али огроман успех његовог покрета „Пет звездица” као да је изазвао прави земљотрес у политичким елитама широм Европе, застрашеним да би „политички цунами” могао да запљусне и њихове парламенте. Засад се није прелио у друге делове Европе, али је зато неизвесност после италијанских избора већ подстакао међународну рејтинг агенцију „Фич” да обори кредитни рејтинг Италије са „А минус” на „БББ плус”.

Неизвесност у Риму добрим делом је проузрокована успехом покрета „Пет звездица” комичара и блогера Бепе Грила, који је освојио 25 одсто гласова на изборима за посланике доњег дома парламента и тиме постао трећа по снази политичка групација после коалиције левог центра Пјера Луиђија Берзанија и коалиција десног центра Силвија Берлусконија. Грилов покрет, основан пре три и по године, заправо је постао појединачно најјача странка у парламенту а њихово одбијање да уђе у коалицију са Берзанијем само подгрева страхове широм Европе да ће политички ћорсокак у Италији уздрмати целу ЕУ.

Осим очигледне Грилове харизме и искуства шоумена који успева да насмеје Италијане још од осамдесетих година, оно што је привукло бираче је његово инсиситирање на борби против италијанских политичара огрезлих у непотизму и корупцији. Ђузепе Пјер Грило, познатији као Бепо, успео је да непрекидном интернет кампањом, али и изборним митинзима у 77 градова због којих је у обичном камперском комбију прешао више од 10.000 километара, поприлично поремети италијанску политичку сцену и забрине све оне у ЕУ који су планирали да јачом фискалном и економском интеграцијом Уније реше актуелну и предупреде будуће кризе. Да је Грилов успех изазвао страхове и љутњу многих европских политичара, економских стручњака и аналитичара, сведочи чињеница да су се на рачун италијанских бирача могле чути бројне критике а неретко и увреде.

Истичући само да је Грило „обичан кловн” и да су Италијани „неозбиљношћу” угрозили целу ЕУ, представници европске политичке и економске елите као да не схватају своју улогу у свему томе. Чињеница да центристичка коалиција досадашњег премијера Марија Монтија освојила тек нешто више од девет одсто гласова представља евидентан доказ да Италијани не желе да се криза решава искључиво мерама штедње, које погађају скоро искључиво нижи и средњи слој друштва. Штавише, све три најјаче групације – Берзанијева, Берлусконијева и Грилова – су мање или више у току кампање биле против досадашњег лека за излазак из кризе. То представља директан ударац на мере штедње коју се спроводе, између осталог, под утицајем Ангеле Меркел, канцеларке Немачке која највише даје посрнулим економијама ЕУ, али и европских финансијских власти оличених у технократама као што је Марио Драги, председник Европске централне банке.

Лекција коју би европски политичари требало да извуку из италијанских избора је то да фискална дисциплина и мере штедње не могу да буду једино решење за кризу. Уколико штедњу не прати солидарност, равномерна расподела терета кризе и политика која ће смањити јаз између богатих и сиромашних, грађани ће кад-тад устати против политичких елита па макар се приклонили жестоким популистима. Управо осећај да политичари, банкари и богати инвеститори не сносе исти део терета решавања кризе као што то чине обични службеници или инжењери у фабрикама, учинио је да Грилов популизам добије велику подршку.

У ситуацији у којој се повећавају порези и смањују плате док поједини италијански посланици месечно зарађују и до 18.000 евра, Грило је био осуђен на успех. То је уједно и опомена етаблираним политичарима широм Европе да уоче сопствене грешке. Јер Грило није Херт Вилдерс, холандски ултрадесничар који је значајну подршку бирача убира захваљујући искоришћавањи кризе и тврдње да су муслимански имигранти разлог за лошији живот. Није ни Алексис Ципрас, чија је неонацистичка „Златна зора” на таласу кризе у Грчкој освојила 420.000 гласова и 18 места у парламенту.

Грилове идеје не теже кршењу људских права већ теже рушењу актуелног политичког модела. Због тога је тако гласна критика на његов рачун, јер елите просто не могу да поднесу идеју да је неко успео да их истера из њихових фотеља, а управо то се десило. Италија ће сада имати 108 посланика доњег дома и 53 сенатора који досад нису имали скоро никакву везу са политиком а, како кажу, желе да се боре против корумпираних политичара. Управо то инсистирање на „чистим рукама” утицало је да сваки четврти изашли гласач у Италији гласа за комичара, који је од 1986. до 1993. био „скинут” са ТВ екрана због смелих шала у којима је тадашњег премијера Бетина Краксија прозивао за корупцију. По силаску са власти премијер је заиста и био оптужен за корупцију, а Грило је доживео још већу популарност, док га је 2005. магазин „Тајм” прогласио „Европским херојем” због тога што се „на хумористичан начин бави озбиљним друштвеним питањима на које лидери не желе да обраћају пажњу”.

Када су резултати гласања стигли пре десетак дана, Грило је на свом Твитер налогу, који прати више од милион људи, написао „Поштење ће бити поново у моди!”. Сасвим извесно он није кловн којем се само посрећило да црвеним носем привуче много гласова. Италија је једноставно гласала за демократију и правичност па и по цену анархичности. Резултат свега могу бити нови избори у чему су бар Италијани веома искусни. Другим европским народима засад преостаје да се питају да ли и у њиховој земљи имају неког Бепа Грила.