Интелектуалци више нису потребни

Народна библиотека „Стефан Првовенчани” из Краљева, у познатој едицији „Повеља”, објавила је нову књигу песама Гојка Божовића (1972), песника, књижевног критичара, есејисте, антологичара, под насловом: „Оближња божанства” (песме и хронике). Поезија и есеји Гојка Божовића превођени су на више европских језика, добитник је угледних домаћих и међународних књижевних награда. Оснивач је и главни уредник издавачке куће „Архипелаг”.

Волите, кажете, јутро, јер је оно почетак новог дана. Како изгледа један ваш радни дан?

Времена никада довољно, дан ми увек траје краће него што је потребно, тренутно ми недостаје барем један сат дневно. Трудим се да сваког дана нешто урадим и прочитам. Понекад нешто и напишем. Док сам писао песме из нове књиге, имао сам пред собом идеју да обликујем тематски хомогену књигу о митским траговима у модерном мишљењу и у модерним догађајима, али и о томе да ли се модерни садржаји могу суочити са причама врло старог трајања. А када сам склапао књигу, настојао сам да је компонујем по целинама које ће бити поглавља те једне, заједничке приче. Јутро је, свакако, прва прича сваког нашег дана.

Које време припада поезији?

Свако време припада поезији, али свако време не разуме и не прихвата поезију на исти начин. Не можемо боље употребити неки час свог људског времена, него тако што ћемо у њему читати неку велику песму. Поезија је непоновљив медиј и ненадоместива антрополошка способност и потреба. А у временима када се поезија не чита, слабе и практичне и духовне снаге. То су времена кризе и опадања. Шта да вам причам: то је наше време.

Песме у новој књизи говоре о детињству, али и старости која је „право само једних”. Да ли је већи страх од старости, или болести?

У „Оближњим божанствима“ покушавао сам да пратим тај распон од јутра до вечери, од светлости до сеновитости, од првих прича до нових увида, од мита до савремености, од гласа до последњих фотографија, од града до повратка у напуштене просторе некадашњег живота. У том поретку елементарних ствари, разуме се, постоје и старост и болест. Старости се не треба плашити. Некада су ми, није то било тако давно, сви који имају више од тридесет година, били страшно стари. Више ми критеријуми нису тако строги и у сваком досуђеном времену видим простор за откриће и радост, стварање и добро.

Вода и светлост – најчешће су помињане речи у вашим песмама. Какво је њихово значење?

Постоји неколико тема које се, у различитим формама и различитим поводима, налазе у свим мојим књигама песама. Вода и светлост јесу, свакако, међу најважнијим. Али ту су и видљивост, глас, сећање и град. Вода је почетак свега и енергија довољна за све. Светлост је откриће у коjeм се може сагледати сваки људски тренутак и оплеменити свако искуство. Данас нам, више од свега, недостају стајне тачке, а без њих је смисао тешко дохватан, ако је икако могуће. Опсесивне теме јесу начин да се могуће стајне тачке призивају, преиспитују и наслућују у самој песми.

Човек је, кажете у једној песми, „складиште страхова”, „кућа пуна прошлих духова”. Како се ослободити страхова и духова када нам се сваки дан догађа – историја?

Људи смо док имамо неке страхове. Без страхова бисмо потпуно подивљали и заборавили на своје снаге и на своје обавезе, али и на ближње и друге који би нам могли бити ближњи. И док имамо неке од страхова, и док их савладавамо својим људским моћима, ми чинимо нека мала чуда у свакодневици, чак и у свакодневици која је испуњена историјом – од заиста историјских догађаја, које ће памтити генерације, до догађаја који ће умрети у истом дану у којем су настали, али су, свеједно, потрошили наше време и нашу снагу.

Гласници нам сваког дана доносе лоше вести: „Ми смо оно/ Што се није догодило другима”. Када можемо очекивати боље вести?

Нисам ни песимиста, ни катастрофичар, нити мислим да су нам потребне добре вести да бисмо били какви би требало да будемо. Али, искрен да будем, не очекујем ускоро боље вести. Остаје нам да радимо своје послове најбоље што можемо, да обрађујемо свој врт са ентузијазмом и умећем, можда баш тим редом, и свакако да не очекујемо чуда која ће доћи изван нас и која ће доћи чим ми завршимо разговор. И можда ће тако бити бољих вести.

Најгласнији су они који су се „посвађали с речима”. Могу ли недостојни да имају достојне намере?

Не верујем. Не бих веровао ни када би се то показало као тачно. Данас се говори много и свашта, најчешће без повода, нико никога не слуша и ништа се не чује. Највише говоре они које немају шта да кажу и за које би било много боље када ништа не би говорили. Немам ништа против, и брбљање је људско право, једино што су, као и у свакој другој инфлацији, и речи, у тим бескрајним причама, изгубиле на вредности и смислу.

Живимо у времену, како кажете, у којем трговци проричу, а пророци ћуте. Зашто су се интелектуалци повукли с јавне сцене?

Јавној сцени више нису потребни интелектуалци. Интелектуалци мисле, имају идеје, дилеме и моралну одговорност, постављају питања, а то је за данашњу јавну сцену споро, заморно и сувишно. Донедавно човек није могао бити део ниједне јавне елите, ако није читао најбоље књиге свог времена. Данас човек може бити шта год пожели, а да није прочитао ниједну књигу. Интелектуалци се нису повукли с јавне сцене, него су с ње потиснути. Ту сада владају други жанрови и друге вредности.

-------------------------------------------------------------------

Покидане везе

Уредник сте „Архипелага”. Који су највећи проблеми издавача у овом тренутку?

Највећи проблем и издавача и читалаца, у овом тренутку, јесте покидана веза између културе и тржишта, коју је оличавало издаваштво. Тај проблем је мајка свих других проблема у издаваштву и он се поклопио са, готово, потпуним нестанком сваке организоване бриге за културу.