Цена америчке авантуре у Ираку

Када је минулих дана амерички председник Барак Обама први пут изнео конкретну америчку обавештајну процену иранског нуклеарног програма, рекавши да је Иран на годину дана од атомске бомбе, многи су помислили да је то заправо временски рок у којем ће САД сигурно кренути у напад на иранска нуклеарна постројења. Ову претпоставку подгрејала је и чињеница да је изјава стигла баш уочи десетогодишњице рата у Ираку који је, уз рат у Авганистану, постао симбол америчке интервенционистичке политике с почетка овог века.

Међутим, чињеница да је Обама у истој изјави инсистирао да би „дипломатско решење овог проблема било трајније”, не говори само о његовој поруци израелском премијеру Бенјамину Нетанијхуу, већ и да су САД много опрезније по питању војног интервенисања у свету. Знатно опрезније у односу на време када је Џорџ Буш кретао у инвазију на Авганистан и Ирак или пре тога Бил Клинтон у бомбардовање СР Југославије.

Цена америчке војне авантуре у Авганистану и Ираку довела је до тога да су САД инсистирале да не буду у првој линији у Либији 2011. препуштајући европским савезницима да имају „свој рат” у којем ће с власти свргнути Муамера Гадафија. Још мању ангажованост је свет видео приликом интервенције у Малију, где је Вашингтон само пружао логистичку подршку Французима. Ово устезање од војних акција широм света, које се види и на примеру Сирије и Ирана, представља последицу, како Обамине другачије политике и резова у америчком војном буџету, тако и донекле научених лекција у Ираку.

Једна од главних лекција је то да је била превисока цена одлуке Џорџа Буш млађег да 20. марта 2003. у ирачку пустињу пошаље америчке трупе да се уз подршку војника коалиционих снага докопају оружја за масовно уништење које је наводно поседовао режим Садама Хусеина. Будући да је утврђено да ирачки режим није имао оружје за масовно уништење, Буш не само што је оснажио лош имиџ Америке као ратоборне нације, већ је ова војна авантура коштала америчке пореске обвезнике вртоглавих 2.200 милијарди долара при чему од те суме чак 490 милијарди долара још није исплаћено ратним ветеранима.

Иако је Бушова администрација тада процењивала да ће овај рат коштати највише шездесет милијарди, цех је био вишеструко већи при чему је истраживање америчког универзитета Браун показало да је у Ираку за последњих десет година погинуло између 176.000 и 189.000 људи. Према истраживању, америчке жртве су само мали део цене рата – 4.488 припадника војске САД и 3.400 Американаца који су ратовали под уговором – док су највећу цену платили ирачки цивили којих је око 134.000 погинуло у минулој деценији. Међу погинулима су и бројни побуњеници, припадници ирачких постсадамовских безбедносних снага, али и новинари и хуманитарни радници.

Војна интервенција је показала и поприлична ограничења америчке војне моћи покренуте без одобрења Уједињених нација, као и неспособност Вашингтона да процени да ли су поједине земље на Блиском истоку уопште спремне да ускоче у демократију по западном моделу. Део цене ове интервенције је и чињеница да данас многи Ирачани, незадовољни спором обновом земље, корупцијом, високом стопом незапослених, јачањем радикалних исламиста, слабљењем и онако лошег здравственог система, али и растом секташких сукоба, осећају носталгију за Садамом Хусеином, оцењујући његову еру као период „стабилне владавине”.

С друге стране, ова инвазија је допринела драстичном срозавању моралног интегритета целог западног света да реагује на злочине које чине неки режими. Штавише, ирачки и авганистански рат допринели су да дође и до огромног јачања антиамериканизма у муслиманском свету и дало „гориво” радикалним исламистима да за све криве „невернике у у САД и Европи”. Осим тога, Ирак је сада пао под знатно већи утицај Ирана што никако не одговара Вашингтону.

Све ово је утицало да када је реч, на пример, о Ирану, Обамина администрација чини све како би избегла војну акцију па комбинује дипломатске преговоре и економске санкције. Према свему судећи, то је и последица тога да је у Вашингтону завладао „вијетнамски синдром”. Али, не „вијетнамски синдром” који означава посттрауматски синдром који се често јавља код ратних ветерана, већ онај који су после рата у Вијетнаму дефинисали амерички политиколози објашњавајући како је после те акције Вашингтон због „психолошких инхибиција” избегавао да улази у ратне походе у незападном свету, свестан да ће бројни негативни ставови пратити сваки империјалистички војни потез.

Међутим, историја нас учи да је Џорџ Буш старији 1991. Године после Заливског рата јасно ставио до знања свету да се Вашингтон ослободио тог „вијетнамског синдрома”. Изгледа само треба чекати да се империја „опорави”.