Снајперска завршница

Политика је опака бољка, особито у балканској варијанти бављења „вештином немогућег”. Елита нам је управо скројена по мери: нешто смо изгласали пoмоћу провидних кутија, углавном су се наше вође бирале међу собом. Али, све то смо некако заслужили, било да смо бирали било апстинирали. Нема недужних међу нама. То нам је што нам је, можда бољих и нема.

Политичка мапа Србије и блиских нам комшија, препуна је физиономија које нам сваког боговетног дана залазе у домове. То је тај варијете из кога се не може изаћи, мешавина безнађа и опсенарства, враћање наде уз помоћ узалудних пустоловних подухвата.

Премијер Дачић је сувише дуго у клинчу са Тачијем, пред нама је изгледа немогућ исход, приступ неприхватљивом, пошто нам власт не казује има ли других путева. Вероватно их нема, иначе би радозналој јавности тријумвират на власти обзнанио све разлоге за песимизам и бар један за добру наду.

Неочекивано је из косовске сенке прошле недеље изронио Мило Ђукановић, по занимању преседник или премијер Црне Горе. Његов говор у предизборној председничкој кампањи (у корист Вујановића), био је снажни рецидив потребе да се врати сећање на балканску помрчину која није уклоњена моделом „демократских промена”. Мило је говорио и езоповски и непосредно, не скривајући мистерије оптужујуће реторике. Његова мета препозната је већ у првој реченици, а препознала се и мета сама.

Он је рекао оно што смо већ наслућивали: нема великих политичких убистава у оквирима братских држава Србије и Црне Горе без важних наредбодаваца. Нема ни политике без жртава. Буквално. Моћ се може измерити и елиминацијом неке друге, претеће моћи. Тако се влада у сивој зони и безбедно излази на светло дана.

Али, колико је веровати Ђукановићу кад оптужује, јер је он и лично мета тегобних хипотека које у себи садрже сличне или још горе слутње. Колико је на тај начин помогао Вујановићу а помео Лекића, чији је ментор, наводно, инспиратор великих ликвидација? Нека то буде посао за црногорске бираче. Занима нас овде прилично неочекивани Милов уплив на кабаретску политичку сцену Србије.

Вишегодишњи црногорски вођа није дирао никога из овдашње власти. Биће да му нису довољно занимљиви за потребе предизборног поливања помијама. Обрушио се на Војислава Коштуницу, кога добро памти из референдумских времена. Тада је др Војислав, колико се сећамо, са много емоција оплакао распад последње Југославије, али се није нимало обрадовао (обновљеној) државној самосталности Србије.

Из тога је прилично тешко појмити одакле је сабрао снаге за своје касније екстремно национално родољубље, али та бурна емоционална травестија не може бити разлог за тешке Милове оптужбе. Бар не сама по себи.

Биће да је и Лекић одболовао распад државне заједнице у дуету с Коштуницом и то би могао да буде логичан предговор за поновно подсећање на ту дирљиву државнозаједничку катарзу бившег председника и амбасадора последњег пародичног облика расуте Југославије.

Мимо свог обичаја да прећуткује честе нападе на своју (нејасну) личност и политичку биографију, Коштуница је одговорио Ђукановићу. Отприлике каже да је згранут или збланут, тако некако, да му је свест чиста, и са њом као таквом, мирно спава.

Одмах је стигао утук на утук. И Ђукановић тврди да је при савести која је чиста, и да здраво спава. Али да га радује што више нема протокола који би га довели у неприлику да се рукује с Коштуницом. Чисте руке, чиста посла.

Наравно да су у оптицају преко сваке мере тешке оптужбе. Није Мило први који је тако нешто утурио у уши политичкој јавности, па и полицији, тужилаштвима и породицама страдалих. Лично ми је тешко да поверујем да је В. К. инспирисао нека врло важна погубљења. Али, такве застрашујуће прозивке не могу се отклонити демантијима, у којима се оптужбе одбацују „с индигнацијом”.

Коштуница, на пример, никада и никоме није одговорио на питање зашто је отворено подржао побуну „црвених беретки”, он је једини праведник који се петицијом изборио да не оде пред истражног судију.

Можда су оптужбе за инспирисање Ђинђићевог убиства заиста сумануте. Ако су такве, лако их је отклонити и исмејати неодбрањивом правном логиком.

Овде је реч о човеку који се прелиминарно брани „ендемским легализмом”, поштовањем сваке демократске процедуре и других механизама који на најмању меру своде могућност системске злоупотребе. Али, зашто се (још) ћути о фалсификованом референдуму за доношење „непромењивог” Устава, који нам је натурен без расправе и као тајни документ?

О томе Ђукановић, наравно, није говорио, баш њега брига за инвалидни српски устав. Али опори дијалог ове двојице знаменитих балканских лидера, који вуку гомилу репова за собом и имају много путера и других масноћа на главама, подсећа нас да се у борби за моћ, за власт, пуца много чешће него што мислимо.