Адреналин у култури

У Битеф театру у суботу је одржана трибина посвећена културној политици у Србији. Сала је била препуна, стајало се. Истрајно, више од три сата.

Професорка Милена Драгићевић-Шешић, глумица Мирјана Карановић, редитељка Јелена Богавац, редитељка Ања Суша, директорка Битеф театра Јелена Кајго... између осталих, говориле су о недефинисаној културној политици, о малом буџету за културу, о чињеници да свака овдашња власт третира делатнике у култури као чист вишак, о томе да такво стање влада од почетка деведесетих година прошлог века, да се скуп не „наслања” ни на једну политичку опцију, о овде мање познатим позитивним примерима иностраних културних модела...

Зашто код нас не би могло да се уведе осмогодишње образовање из уметности и популарне културе у школама, као што је Словенија увела Годину културе у школама? Да ли можемо да следимо холандски модел културе где се и после промене власти, задржавају културни пројекти зацртани претходно на четири године, уз њихово пратеће вредновање?

Ова трибина, за коју се већ у најави чинило да ће бити скуп истомишљеника који су већ ко зна колико пута између себе слушали о истим горућим питањима, претворио се у живу дискусију са много дисонантних тонова.

Главни говорници трибине „прозвани” су да не нуде решења, да не може све да се претвори у ламентирање о недостатку новца...

Радикалан је био, из публике, Чедомир Јовановић председник Либерално-демократске партије, која је и организовала овај скуп.  

Он је подигао адреналин главним говорницима својим ставовима да је „постојање Националног савета за културу бесмислица”, да Београд може да живи и без Битефа и без Феста, да су наслеђене институције културе тром систем без којег се може...

Јовановић је подигао температуру и публици, јер је имао лабаву аргументацију за тврдњу да је он политичар који се последњих година бринуо за културу.

Проблем оваквих скупова о култури је у томе што се стиче утисак зачараног круга у коме има много незадовољних, а као да не постоји солидарност мотивисана истом невољом.

Проблем је и то што је вредновање резултата у култури релативизовано.

Позитивно је то што је овакав скуп уопште организован, па је тиме ниво адреналина у култури бар за кратко подигнут. (Мада је, најздравији онај који доживимо после доброг филма, представе, концерта...).

Први потпредседник владе Србије Александар Вучић је недавно у једном интервјуу рекао да је нова власт у бројним сегментима постигла запажене резултате, али да он још нема детаљан увид у културу и спорт.

Ако неко уопште жели да решава проблеме у култури, нека за почетак чује најјасније предлоге изречене у Битеф театру: департизација културе, консултовање струке, повећање буџетских средстава за културу, увођење уметности у образовни систем, законско дефинисање и усмеравање дела од пореза на лутрију, цигарете и алкохол за потребе културе...