Лајање на звезде

Матуранти лају на звезде. Треба имати разумевања, незгодне су то године. Објаснио нам је то још Милован Витезовић. Истина, код њега у књизи би четвртаци побегли са часа и избегли сусрет са професорима, а данас, показује недавно истраживање Завода за проучавања културног развитка, беже од књиге и избегавају сваки додир са националним мањинама.

Чак 65,2 одсто ученика завршних разреда гимназија и стручних школа казало је да не жели контакт и живот са Албанцима. Подједнако узнемирујуће је да 40 одсто анкетираних, који су управо добили право гласа, нема никакав став о томе како треба уредити односе у друштву за које ће, иначе, ускоро преузети одговорност.

Истраживачи су испитивали ђаке, али оно што су открили нису дечје болести. То је „крвна слика” родитељске куће, школе, медија и политичке елите.

Кад су доминантни медији у питању, можете ли да се сетите да ли су испричали причу о Албанцима, а да та прича није била о ужасу погрома, прогону, отимању земље и терористима? Шта мислите, од кога је 48,7 одсто ученика научило да мрзи Роме, а њих 43 одсто да не подноси Хрвате? Да нису школарци једне досадне зимске вечери измислили причу о ционистичкој завери па сада 38,9 одсто њих одбија да Јеврејин буде члан њихове породице или утицајан политичар у власти? Средњошколац је само одговарао, док је из њега проговарао родитељ који годинама слуша о другима лишеним било каквих људских особина, па није чудо што је своје дете посаветовао да их се клони.

Шта раде школе? Увеле су предмет грађанско васпитање, али нису пренеле знање о демократији због чега је редак матурант који је умео да наведе макар једну демократску вредност.

Маглу предрасуда отклањају знање, критичко просуђивање и сусрети са припадницима других народа. Како ту стојимо? Не рачунајући лектиру, наши матуранти годишње прочитају од једне до три књиге. Са онима који не размишљају лако је манипулисати. Као и са уплашенима. Утеран им је страх у кости од људи које уопште не познају, а знају да их мрзе. Највиши ниво етничке нетрпељивости показала су деца из Београда и из етнички хомогених средина. Најмањи – Војвођани, дакле млади који живе са припадницима различитих заједница па им није тако лако сервирати причу о бабарогама друге вере и нација.

Истраживања су такође показала да се из године у годину повећава број младих у Србији који се слажу са тврдњом: „Људска права су помодарија увезена са Запада”. Да ли можемо да им замеримо? Шта је остатак друштва радио, док је код средњошколаца растао отпор према тековинама модерног света? Неспособни да те вредности прихвате и примене, исувише заљубљени у корупцију, непотизам, дискриминацију и јавашлук – јер се ту најбоље сналазе – припадници политичке и друштвене елите окренули су леђа темељној вредности друштва – живети са другим-различитим.

А крај школске године се ближи. Само, ко овде пада на испиту зрелости?