Пандорина кутија фалсификата

Када говоримо о фалсификатима у свету уметности требало би пре свега рећи да постоје разлике између фалсификата и  погрешних атрибуција, као и фалсификата и неовлашћеног трговања репродукцијама.

У првом случају може да се деси (случајно или намерно) да се дело из прошлости које је насликао мање познати или непознати аутор, припише познатом аутору, због сличности у стилу, жанру или занатском поступку.

У другом случају, репродуковање дела је легитиман чин уколико се то ради уз сагласност аутора или наследника ауторских права. Неовлашћено репродуковање је заправо пиратерија идентична музичкој и филмској пиратерији на дигиталним носачима.

Још шездесетих година двадесетог века постојао је виц о светски познатом аутору, да се од 1.121 дела које је уметник направио за свога живота сада 4.211 налази у Америци.

Данас су фалсификати производ тимског рада. Њима претходе истраживања. Рупе у биографији уметника и писани трагови о неким делима која су потонула од очију јавности и реплицирање исте теме или мотива од стране самог аутора, дају простора да се уметну и фалсификати.

Када смо замолили Катарину Амброзић, историчарку уметности и ликовну критичарку, да погледа једну слику која је приписивана Надежди Петровић, она је тада одбила да учествује, рекавши да данас оригинал може само да се утврди уз помоћ хемијских анализа. Катарина Амброзић у својим зрелим годинама била је свесна чињенице да су се фалсификатори до те мере усавршили да могу да подвале и највећем познаваоцу уметности неке епохе, жанра и коначно аутора.

Поузданост оригинала најлакше се утврђује уколико је дело у прошлости излагано и публиковано у неком каталогу. Међутим, ако нема трагова у публикацијама или фото-архивама, а дело је волшебно испливало у јавност, онда морамо ствари да утврђујемо на основу хемијских анализа, које су данас све поузданије, али нису ни мало јефтине.

Да би се на основу хемијских анализа утврдила аутентичност уметничког дела, односно ауторство, пре свега требало би да се успостави хемијско-технолошка база података за ту врсту форензике при некој националној институцији. Али би то био дуготрајан и скуп процес.

У архивама и документацијама постоје и информације о делима којима се изгубио траг и да се деценијама о њима ништа не зна, а онда одједном „испливају”.

Вредно је поменути испливавање Добровићевих слика. Иза Добровића је остао легат. Постоји и публиковани попис његових радова. Међутим, у том попису неколико слика нема потпуне податке. Крајем деведесетих година волшебно је у релативно кратком периоду испливало управо тих неколико дела који у попису нису имали потпуне податке.

Најзахвалније је фалсификовати студије и скице које су прављене као предложак монументалним композицијама, или слике које су више пута реплициране од стране самог аутора. Када смо замолили Пеђу Милосављевића да потврди да ли стоји иза једног „Дубровачког мотива”, није могао да се изјасни, јер није могао да је смести у контекст настајања. Прича се да ни Пикасо понекад није био у стању да потврди или демантује, а кажу да је знао и да духовито похвали одличног фалсификатора.

Деведесетих година једно дело Саве Шумановића „трансферисано” је по непојмљиво високој цени.

Фиктивно надувавање цена уметничких дела до енормних размера међу тајкунима заправо је параван у прању новца.

Док је беснео рат на југословенским просторима деведесетих година 20. века, на тржишту у Београду појавио се великиброј графика Мерсада Бербера. У условима ратног метежа било је практично немогуће проверавати податке о графичким серијама. Намера трговаца била је да извозне дозволе употребе као „сертификат” о оригиналу. Када је примећена масовнија појава Мерсада Бербера, Завод за заштиту споменика је обуставио атрибуирање аутора у документу (уместо имена стављано је: „По Мерсаду Берберу”). Број захтева за издавање извозних дозвола се после тога нагло смањио, тако да их на крају више није ни било.

Ипак збуњује чињеница да годинама, приликом откривања фалсификата или изношења основаних сумњи, никада није откриван и фалсификатор, односно фалсификаторски тим. Ту нису само у питању име(на) и презиме(на), ту су у питању и адресе где се стварају фалсификати.

Скандали и спорови заташкавани су или окончавани нагодбом и грађанском парницом, али заправо ниједно дело у формалном смислу није судским путем проглашено фалсификатом. А да би нешто судским путем било проглашено фалсификатом, потребно је идентификовати и процесуирати фалсификатора.

Мало је вероватно да надлежни државни органи немају никаква сазнања о томе ко, где и како неко производи уметничке фалсификате, али је вероватно да ти органи имају разлога и интереса да ту Пандорину кутију бар за сада не отварају.

*Аутор је историчар уметности