Балкан је део будућности НАТО-а

Од нашег сталног дописника

Вашингтон – То што Србија неће у НАТО, што се пријем Македоније одлаже због њеног спора око имена са Грчком, а Босна и Херцеговина не може да се реорганизује да би постала чланица, само  су „грубе реалности данашњице”. „Односе НАТО-а и Балкана треба посматрати у историјског перспективи. Ко је некад могао да замисли да ће Албанија једног дана постати чланица НАТО-а? Чак ни ја у то нисам веровао пре 10 или 15 година.”

Ово је део одговора који је на питање „Политике” о будућности НАТО-а на Балкану и Балкана у НАТО-у, на трибини на универзитету „Џон Хопкинс”, дао француски ваздухопловни генерал Жан-Пол Паломерос. Он је врховни командант команде за трансформацију НАТО-а, која од 2003. у свом седишту у Норфолку, око 350 километара јужно од Вашингтона, осмишљава будућност трансатлантског војног савеза, редефинише његову доктрину и настоји да унапреди њену војну ефективност.

Да у том послу користи све ресурсе, потврда је и јучерашње гостовање генерала Паломероса на познатом вашингтонском универзитету, где су на једнодневном симпозијуму равноправни са генералима и пуковницима били и студенти завршних година факултета за међународне односе „Џон Хопкинса”. Није, очигледно се процењује, на одмет имати у виду и шта о будућности најмоћнијег војног савеза у историји мисле и свежи, млади умови.

Елаборирајући тему Балкана и НАТО-а, француски генерал, који је на поменути положај дошао пошто се Париз 2009. вратио у командне структуре алијансе, каже да је Балкан „свакако сфера интереса НАТО-а”, као и да су „ балканске земље веома заинтересоване да нам се придруже”.

„Кад је реч о Македонији, њен проблем са Грчком ће у једном моменту бити решен, треба имати у виду политичке реалности и чињеницу да неке ствари захтевају време. Са њиховог становишта, проблем имена је важно питање, али из перспективе алијансе оно је минорно.”

Што се тиче БиХ, напоменуо је да је његов заменик прошле недеље био тамо и да је по повратку у Норфолк поднео „веома импресиван и позитиван” извештај.

„Довољно је да данашњу Босну упоредимо са оном из 1995”, каже генерал Паломерос.

А на примедбу да баш сви у овом моменту не хрле у НАТО – Србија је свакако пример за то – каже да „сви проблеми могу да се реше са вољом, политичком визијом и ангажовањем – и на дуги рок”.

Иако је поменуо ангажман НАТО-а на Косову, није изнео колико би дуго он тамо могао да траје. Истакао је међутим помоћ коју алијанса пружа Еулексу на Косову „да изгради функционалну државу засновану на владавини права”.

О главној теми, променама мисије и стратегије НАТО-а, полазиште шефа Команде за трансформацију јесте да је будућност тешко предвидети (није пропустио да напомене како главне догађаје у завршници прошлог и на почетку овог века: распад Совјетског Савеза и напад Ал Каиде на САД нико није прогнозирао), али је изнео основне правце стратешког размишљања у том погледу.

Прва његова теза јесте да је колективна безбедност, што остаје главна мисија НАТО-а, данас у све већој мери „глобална и транснационална”. Међузависност и међуповезаност света је већа него икад, што доноси нове могућности за мир и развој, али и нове безбедносне ризике, између осталог и зато што је глобализација створила нову ситуацију у којој свака локална криза веома брзо може да постане и светска.

Иако је постојећи стратешки концепт НАТО-а, по његовим речима, „у довољној мери свеобухватан да се суочи са широком лепезом претњи и покрива све сценарије за догледну будућност”, савез стално мора да уравнотежује безбедносне потребе са својим могућностима.

При томе мора да уважава „нове финансијске реалности”: буџетска ограничења у свим чланицама „која ће нас сигурно пратити и у годинама које предстоје”.

„Пошто се свугде смањују војни буџети, морамо да трошимо адекватније. Начин за то је концепт ’паметне одбране’ – и да радимо заједно.”

„НАТО не може да чува глобалну безбедност сам, јер нема ни мисију ни ресурсе да буде светски полицајац. Зато ће наставити да шири своја партнерства, која су кључна компонента наше визије.”

Та партнерства су са државама нечланицама, не само у Европи, него у свим деловима света, али и са међународним организацијама (УН, Афричка унија, Међународни црвени крст...), а и невладине организације, чија је улога нарочито важна у посткризним периодима.

Осврћући се на стари виц о разлозима оснивања и постојања НАТО-а: „да Русе држи изван, Немце доле, а Американце унутра”, генерал Жан-Пол Паломерос је констатовао да је данас битно само ово последње – што није проблем, јер је „трансатлантска веза темељац алијансе”.