Драма као образац живота

"Сиртаки је играла једна лепа гркиња, кришом ми се смешсила а туга је нестала..."

Прође година већ ја не заиграх сиртаки овде. Нема ни тог чудесног лајт мотива дубоко усађеног у нашем учењу о овој држави - о препуним тавернама лепих Гркиња, игре и певања уз елегичне мелодије, ломљењу тањира и богатом јеловнику..

Нисам имала ни предрасуда нити претераног дивљења пре него ли је ово постала земља у којој сам пронашла свој дом. Прича каже да су  после српских зетова у Србији најбројнији управо зетови из Грчке, чиме сам и ја уткала своју судбину у ту статистику.

Више васиона се сударило да бих ја са све сагапо дошла и остала овде. Није била ни зима ни ласкаво пролеће већ магични трен двоје одраслих људи. Одиграло се брзо и нестварно како се само на филмском платну може исприцати.

Долазак и останак је подразумевао понављање наше приче и моје представљање али и зебњу како решити питање докумената. Подношење захтева за брак и процедуре које смо пролазили биле су комичне и трагичне...јер заправо драма је образац живљења овде.

(Ни)је ми било јасно зашто морам у новинама објављивати брак, сударати се са бирократијом на сваком кораку и наравно ломити већ преломљена копља мојих удатих земљакиња - прихватање снаје странкиње, брак у цркви или не, презиме, цекање и цекање...

Институције овде функционису као и наше те је било тешко (или није, пресудите) поново пролазити сличне ситуације без знања језика.

Оно што ми је ипак најтеже пало (и данас је тако) је став родитеља који имају искривљену слику о некој сасвим другој Грчкој.

Нисам се никада навикла на дуге штрајкове који паралишу живот, ђубре које се вуче по улицама недељама, став да је „њихово” све најлепше и најбоље, рец која не значи ништа, маркетинг необразованог становништва, знатижељу комшилука, „национална” јела и расправе о њима, радног времена које је у друштвеном сектору убрзано и скраћено а у приватном и не постоји истакнуто радно време и бројна преувеличавања и доживљај нације...

Оно што је лепо у Атини а што чувају и поштују странци овде су улази зграда - увек су чисти, без графита, са огледалом, чистим и целим лустером, мермерно поплочање углавном и лепо окречено.

А сада у дивно пролеће цветају и бујају наранџе по улицама и мириси се шире..

Србијо, није адио све док знадем куда путујем и где су моји домови...

Милена Јовић, Атина