Следим Марксову максиму – „сумњати у све”

Иван Ергић, некадашњи фудбалски репрезентативац Србије и Црне Горе (11 пута), сад стиче све више навијача као писац, филозоф, песник, колумниста „Политике”...

Рођен је 21. јануара 1981. у Шибенику. Држављанин је Србије и Аустралије. Његову животну и спортску причу писао је и рат у бившој Југославији. Из Шибеника је одведен у Шабац, код бабе, а после годину и по у Сремчицу. С лоптом се упознао у фудбалској школи „Браћа Протић”. У 18. години је у Аустралији, у екипи Перта, одиграо прву сезону. Ту су га видели скаути Јувентуса и одмах проследили на каљење у Базел, клуб у коме је блистао у Лиги шампиона Европе 2002/03. Затим га је стигла несрећа...

Живи сам на релацији Базел–Београд.

Шта вам је донела несрећа?

Нисам сигуран колико је то била несрећа. Кад се у 21. години сретнете са психичком болешћу то је искуство које има пресудан утицај на даљи ток живота. Догоди се оно што у теологији зову „откровење”, а у филозофији „просветљење”, једноставно долази до релативизације животних токова који се генерално сматрају важним, и тад видите колико су оне, уствари, баналне.

Кад сте се вратили игри?

После две године паузе и размишљања о одустајању почео сам поново да играм. Базел је имао невероватно стрпљење и пружао ми велику подршку. Убрзо је уследио позив за национални тим. Играо сам 2006. на Светском првенству у Немачкој против Аргентине и Обале Слоноваче.

Зашто сте и кад, ипак, оставили фудбал?

Фудбал сам напустио пре две године, пре свега због недостатка мотивације, али и због тога што нисам могао да нађем клуб који би испуњавао више од те спортске приче. У ствари сам се,нажалост,у себи већ неколико година уназад опростио од фудбала. Уосталом треба поштовати и здравље, јер професионални спорт је све само не здрав.

Чему су вас учили родитељи...

Поштењу. Уосталом, такав је читав крајишки крај одакле сам.

...школа...

Добре оцене су биле увек услов свих услова да бихмогао да тренирам фудбал.Што се тиче тога,ту није било компромиса са мајком и оцем. Онда дође време кад морате да се одлучите, а као и сви клинци, превише сам волео фудбал.

...спорт...

Више не постоји као такав. Ни близу онакав каквим га замишљатекао клинац. Он је зато за мене и радост и туга истовремено, што логички није могуће али психолошки јесте.Због тога је психологија већа наука од логике.

...улица...

Одрастао сам на селу, тако да не знам шта значи. Због тога ваљда и не разумем кад чујем да се неко хвали да је одрастао „на асфалту” или „калдрми”.То би ваљда требало да истакне неку посебну обученост за живот или интелигенцију,а мени изгледа само као полигон за развој мангупског менталитета.

... а чему жеља за самообразовањем?

Образовање је процес који траје читав живот, а човек вреди онолико колико зна. Данас,нажалост,влада клима антиинтелектуализма, јер знање постаје опскурно и комплексно што изазива презир. За почетак велики је успех доћи до оне сократовске спознаје да „знаш колико не знаш”, ту се онда јавља стид који вастера да се боритепротив своје ограничености.

Ко вам је на том путу био оријентир...

У двадесетим сам много лутао тражећи вредносне оријентире као сваки млад човек. Млади Маркс ми је био инспиративан са својим прометејским хуманизмом, и слични мислиоци каснијих неомарксистичких и критичких школа.

... а ко пример за углед?

Лутајући тако и пратећи дела светских интелектуалаца и филозофа од Чомског, Тарика Алија, Бадијуа, Негрија, Фукоа, на крају сам „скапирао”да постоји један човек који је корак испред свих, и то не само знањем већ и доследношћу и интелектуалним поштењем – Љубодраг Дуци Симоновић.

Чију мисао следите?

Покушавам да следим основну Марксову максиму „де омнибус дубитандум” („сумњати у све”).

Које сусрете посебно памтите?

Сусрети с посебним људима су превише интимни да бихговорио о њима. А сусрет с онима који су ми били идоли као клинцу, донели су ми само разочарење. Обично се каже: „Ако желиш да ти неко дело остане лепо,немој да упознајеш његовог писца”.

Која је ваша животна филозофија?

Ерих Фром нам „нуди” став „имати или бити”, а данас,поред те две категорије,постоји и трећа,а то је „изгледати”. Нажалост,ако „имаш” онда и „јеси” и „изгледаш”. Пошто сам више пута у животу доживљавао ситуације – кад немаш ништа и кад имаш много – могу само да потврдим да је та логика константа капиталистичког вредносног система.

Да ли се некад предајете нади и илузији?

Нади често, илузији кад пишем.

Које су све ваше љубави?

Писање, позориште...

Који тип жене вам се допада?

Са искреним очима...

Шта вам се не допада у женској природи?

Не верујем да постоји женска или мушка природа, постоји само људска природа. Код жене ми се не допада све оно што ми се не допада код било ког човека.

-----------------------------------------------------------

Увек сам тражио директан контакт с људима

Како се сад обраћате публици?

Док сам играо увек сам тражио директан контакт с људима, навијачима, покушавао да разумем њихове проблеме и да им се приближим. Данас то исто покушавам, а писање ми је такође увек био један од видова комуникације који је, нажалост, нешто једносмернији. Имам неколико колумни у земљи и иностранству, као и свој блог.