Пренадувани банкарски балони

Читава драма око спасавања Кипра од банкрота, условљеним једнократних опорезовањем штедних улога у кипарским банкама, по ко зна који пут минулих година на површину је избацио утисак у европској јавности како богати Север намеће сиромашном Југу строга правила која он не може да испуни. Иако су коначном одлуком о једнократном опорезовању и замрзавању штедних улога погођени једино „тешкаши”, углавном са руским пасошем, који су су у кипарским банкама имали рачуне веће од 100.000 евра, и даље међу „обичним људима” не нестаје осећај да се сав терет кризе у еврозони углавном прелама преко најсиромашнијег дела становништва Европе.

Када се стави на страну расправа о праведности услова за пакет помоћи Никозији, оно што је сасвим евидентно је да је Европска унија преко ноћи успела да угаси један офшор банкарски центар, познат по ниским порезима и бескопримисним чувањем банкарских тајни чак и када су у питању рачуни клијаната са великим сумама новца спорног порекла. Европска шок терапија имала је за циљ да испразни кипарски „пренадувани банкарски балон”, у којем је износ уштеђевине био око осам пута већи од реалне економије.

Иако су подстакнути писањем „Вашингтон поста” многи пожурили да кажу да је Словенија следећа домина у еврозони која ће пасти због банкарског система, у дежели је ситуација сасвим другачије. Словенија нема „пренадувани банкарски балон”, јер њени банкарски депозити износе око 125 одсто бруто друштвеног производа (БДП). Љубљану мучи то што су њене банке давале велике зајмове компанијама, које су пословање финансирале кроз кредите а не кроз капитал, па је сада нагло порасла ненаплативост тих кредита. Словеначки случај је сасвим другачији од кипарског, како кажу немачки политичари, „пословног модела” који одликује превелики финансијски сектор тако да је много сличнији економијама Малте, Ирске и Луксембурга.

Просечно у еврозони су банкарски депозити око 360 одсто БДП-а, али депозити на Малти и у Ирској су око осам пута већи од националних економија. Док је Ирска успела да опорави своју економију и банкарски сектор па се чак нада да ће до краја ове године изаћи и европског програма помоћи, Малта са страхом од кипарског сценарија гледа какве ће бити наредни потези Берлина. Након минулих преговора око спаса Кипра у којима је главну реч водио немачки министар финансија Волфганг Шојбле, његов матешки колега је у ауторском чланку за „Малта тајмс” написао „нека је Бог у помоћи нашој земљи уколико се суочи са сличним проблемима у еврозони”.

Ипак, Малта и Ирска су „мачији кашаљ” за Луксембург чији банкарски депозити су чак око 23 пута већи од националне економије. За разлику од Кипра, банке у Луксембургу су подружнице америчких и европских банкарских гиганата, пре свега француских и немачких. Ово велико војводство је сада узоран члан еврозоне са врхунским кредитним рејтингом (који у еврозони имају још само Немачка, Холандија и Финска), са буџетским дефицитом у границама ЕУ од три одсто, као и јавним дугом који износи свега 20 од у ЕУ дозвољених 60 одсто БДП-а.

Иако су банке у Луксембургу, њих око 200, без сваке сумње знатно здравије од кипарских које су својевремено уложиле у грчке државне обвезнице чија је вредност нагло пала, поставља се питање колико ће то да траје, као и зашто је Луксембург повлашћена зона унутар ЕУ, када су у питању банкарске тајне. Луксембург и Аустрија су једине земље у ЕУ које са осталим државама чланицама Уније не деле информације о идентитету држављана ЕУ који имају рачуне у другим земљама.

Док је Аустрија увела порез на камату на штедне улоге клијената из других чланица, при чему се земљама ЕУ чији су клијенти држављани шаље прикупљени порез, Луксембург штити своје банкарске тајне иако је сасвим евидентно да одатле послују многи европски олигарси препуни новца сумњивог порекла. На инсистирање Немаца да, због ризика по економску и фискалну стабилност, државе еврозоне морају да имају банкарске секторе у складу са својом БДП-ом, луксембуршки шеф дипломатије Жан Аселборн је упозорио Берлин да мора да пази шта прича, подсећајући га да се нико не буни што су немачка аутомобилска и наменска индустрија превелике.

Луксембург је очигледно спреман да по сваку цену брани своје финансијски сектор који чини око четвртине његове укупне економије, а велико је питање да ли лидери ЕУ заиста имају снаге да уреде овај сектор. Чак и да то ураде, то не значи да ће успети да сузбију избегавање плаћања пореза, јер велики финансијски играчи у Г-20 нису искористили протеклих неколико година светске кризе да, као што су најављивали, сузбију пореске рајеве широм света.

Чак и кад би „пале” банкарске тајне и издували се „пренадувани банкарски балони” у целој ЕУ, проблем не био решен. Као када су пре неколико година, под притиском Немачке, разоткривене банкарске тајне о многим спорним рачунима у Лихтенштајну а са Швајцарском постигнут споразум о опорезовању спорних рачуна, тако би и сада британски, француски, немачки и многи други богаташи свој неопорезовани новац само трансферисали у Сингапур, Хонг Конг или на Кајманска острва.

У свему томе, не чуди што су фирме из Хонг Конга и Панаме међу највећим инвеститорима у Бугарској. Додуше, половина свих страних инвестиције у Бгарској у 2012. дошли су из маленог Луксембурга. Очигледно порески рајеви и њихови пријатељи имају моћ да блокирају увођење реда, не само у ЕУ, већ и на светском нивоу. Не само што имају ту моћ, већ је и очигледно користе.