Кобна вртешка

Рингишпил у излетишту Борићи у Сокобањи умало је коштао живота деветоро малишана из Крушевца. Таман када је справа, коју је очито прегазило време, ухватила истински замах – пукао је носећи стуб, претворивши вртешку у гомилу гвожђурије. Деца су се стропоштала на земљу и зајаукала.

Епилог недељне драме – хитно оперисана девојчица са тешким повредама, остали седмогодишњаци лакше озлеђени, власница спорне вртешке и радник ухапшени.

Да је мало више поштења и, пре свега, поштовања процедуре, овај на први поглед безбедан, и истина, наврат-нанос склепани рингишпил никада и не би радио. Јер, власници никога нису ни питали да ли смеју да га поставе на јавном земљишту, а очигледно нису ни детаљно испитали ваљаност опреме којом располажу. Ни надлежна инспекција није сасвим оправдала своју улогу. По свему судећи, ниједном није обишла ово сокобањско излетиште, јер да јесте, вероватно би одмах закатанчила самозвани забавни парк. И имала би сва права! Ако ни због чега другог, онда зато што још није почела званична сезона рада луна-паркова.

Родитеље не брине само то да ли је несавесна власница сокобањског рингишпила зарађивала на рачун старудије, а на штету најмлађих. Питају се, с пуним правом, могу ли њихова чеда да остану безбедна ако у било којем другом крају Србије пожеле да седну на рингишпил, провозају се у аутићу на струју, уживају у вожњи „балерином”... На то их убудуће неће подсећати само случај небезбедне вртешке у Борићима. Пре само две године у Прибоју је страдао и седмогодишњи дечак док је седео на металној клупи, на платформи на којој се возе аутомобили на струју. Струјни удар послао га је у смрт, док је луна-парк само демонтиран са трга и одвезен из града на обалама Лима. Чича-мича и готова прича, али само до овог марта када је због делимичног истезања уплетеног челичног ужета на „панорами” у срцу Београда, на Калемегдану, привремено обустављен рад великог точка. Срећом, нико није страдао.

Питање исправности опреме и безбедности у забавним парковима требало би да буде једно од важнијих, јер су крајњи корисници – деца. Држава се у тој области „дебело” оградила, тако што одговорност за исправност опреме искључиво сваљује на плећа власника. Он је дужан да безбедност свог стационарног парка контролише најмање једном у три године, ангажујући фирму која издаје атесте. У случају већих кварова, државни прописи усмеравају власника да се обрати произвођачу опреме. Како онда он да реши горући проблем „на свом послу” ако рецимо произвођач више не постоји? Остаје му, дакле, да се сам снађе, како зна и уме поправи опрему. Могу ли такве справе да буду сто посто исправне? Питање је. Хоће ли родитељи мирне душе пустити дете на закрпљени рингишпил? Неће, ако знају да је закрпљен.