Поруке

Јавност није оно што би требалода буде – сфера у којој се обликује јавно добро и артикулише јавни интерес. Медији су затрпани порукама различите садржине у којима уместо снаге аргумента, доминирају аргументи снаге. Кроз јавну дебату шаљу се поруке којима се прети и упозорава, дисциплинује и застрашује. Контаминирање јавности и збуњивање грађана највише долази из редова политичке елите.

Највише медијске пажње изазивају преговори о Косову. Председник републике текст Резолуције о Косову најпре шаље страним амбасадорима, а затим парламенту. Председник владе поручује посланицима како могу да узму Устав под мишку па да прошетају по Косову. Ничим изазван, Дачић маше столицом у Уједињеним нацијама чиме преговарачка позиција Србије не јача већ слаби. Има ли јасније поруке од оне коју је премијер изнео у свом ауторском тексту у НИН-у да се „десет година лагало да је Косово српско и да је то чак озваничено Уставом, који нам данас ни најмање не помаже.” Питање је само да ли су грађани Србије спремни то и да чују. Они и даље више верују свом Ивици него својим очима, па чак и кад им он сам отвори очи. Зато Ивици стижу и похвале с највишег места. Хилари Клинтон у писму Дачићу изражава задовољство због заједничког рада на јачању партнерства Србије и САД, истичући како је охрабрена ,,напретком који сте учинили у дијалогу између Београда и Приштине и апелујем на вас да задржите позитиван замајац”. То је порука, не само премијеру, већ и Вучићу и свима нама. Немачки парламентарци су у Београду саопштили седам услова које Србија треба да испуни. Они су били јасни и гласни, бар као и када је нешто слично Ангела Меркел саопштила Тадићу. Када Кетрин Ештон каже да би била одушевљена да види Вучића у Бриселу, она тиме шаље поруку да хоће преузимање одговорности лидера најјаче странке и најпопуларнијег политичара у Србији, па макар му после тога популарност мало и опала, што није њен проблем. Њу интересује не само потписивање већ и имплементирање споразума.

Председник Николић дели ордење капом и шаком. Не баш коме стигне, како неки цинично примећују, већ Лукашенку, Чавесу и сличнима. Он тиме шаље поруку онима који су признали и онима који нису признали Косово. Истовремено, то је и порука где он,као председник, види Србију – на истоку или на западу. Након свега, да ли још има неизвесности какву поруку о преговорима о Косову можемо да очекујемо из Брисела? Бели дим или белу заставу? Неизвесност је мало појачана Вучићевом најавом да владу и Србију очекује једанаест дана пакла. Након пакла, у „божанственој комедији” требало би да уследи чистилиште и рај. Можда је то опет „царство небеско”.

Медијска сцена обилује порукама моћи и у другим питањима. Милан Беко, неколико дана послешесточасовног саслушања, на питање да ли ће бити премијер, каже да се и за мање ствари у Србији хапси. Он тиме шаље поруку онима који хапсе. Вучићев шеф кабинета у интервјуу упозорава: „Они Вучића не могу да победе већ ће на крају покушати да му одузму живот”. Он шаље поруку државе која једина има „легитимни монопол физичке силе”. На то Беко одговара да у таблоидном друштву какво је наше свако треба да буде забринут! Након искуства Карића и Мишковића, Беко је сигурно извукао поуке. Можда се зато тако и понаша. Некако хронолошки, Вучић је најавио нови талас борбе против корупције. То није обично таласање већ најава нових хапшења. С обзиром на тода се претежно хапсе функционери ДС-а, поставља се питање:зар претходну владу нису чинили и СПС, УРС, СДПС, ПУПС и ЈС? С анђелима!

Високи функционери СНС-а најављују нове изборе или реконструкцију владе и предлажу Вучића за премијера. Из СПС-а одговарају да би то значило концентрацију власти у рукама једне партије и њеног лидера. Николић указује на могућност нових избора ако не буде датума. Дачић одговара да избора неће бити ни са датумом нити без њега, односно ако их буде зашто само парламентарни, а не и председнички. Након тог међупартијског и унутарвладиног дијалога, објашњено је да су приче о Вучићу као премијеру погрешно протумачене и да су за спекулације на ту тему криви медији. Као и увек! На ову дебату тачку је ставио сам „премијер у најави” речима, како замена премијера не би била компликована, али се то неће догодити „зато што су напредњаци часни и поштени људи”. Објективно гледано, Вучићу то и не треба. Власт није само питање титулара већ и онога ко је врши. Зна се ко врши власт у Србији. Дачић, између осталог, треба Вучићу као неко ко ће увек бити најодговорнији.

Одсуство порука о грађењу консензуса и подели одговорности међу политичким актерима, малим и великим, слабим и јаким, домаћим и страним, тајкунским и владиним, владајућим и опозиционим, компензује се упозорењима и претњама. Посвећеност јавном добру замењена је бригом за личне и партијске интересе. Уместо добијања битке у светским центрима моћи, ми имамо саопштења за домаћу употребу, показујући зубе једни другима. Таљеран је рекао Наполеону да се бајонетима може све осим седети на њима. У таблоидној јавности сви смо у блату. Речи полако губе значење а јавна дебата почиње да губи сваки смисао.

Професор Факултета политичких наука