„Казнени” порез

Идеја посланика СПС-а Зорана Касаловића, да сви парови који нису изашли пред матичара и нису искусили радости родитељства треба да уплате новац у фонд за обнављање становништва „Дечји динар“, која је „преведена“ као увођење пореза на неожењене, неудате и особе без деце – није оригинална. И раније су се у највишем законодавном дому чуле идеје да би опорезивање „непородичних” особа спречило да бабице и матичари постану технолошки вишак у нашој земљи, с обзиром на то да роде већ две деценије машу белим заставама, а број склопљених бракова опада из године у годину.

Свако ко је погледао податке последњег пописа становништва Србије могао је да дође до закључка да би држава веома профитирала од грађана који нису изговорили судбоносно „да“ и нису постали родитељи. Подаци Републичког завода за статистику говоре да чак 1.719.959 њих никада није изашло пред матичара, а ако се овоме дода и број од 303.970 особа које су окончале брачну заједницу и 230.000 оних који живе у ванбрачној заједници, онда се долази до закључка да би више од два милиона грађана требало да уплати „казнени“ порез. Али, ни ту не би био крај срећи државних порезника, јер подаци говоре да се свака четврта жена у нашој земљи не одазива на „мама“, што у преводи на језик бројева гласи да чак 819.822 жене треба да уплате порез у државну касу.

Иако заштитници људских права тврде да је одлука о ступању у брак искључиво личне природе и да ни у једној развијеној земљи нико не плаћа порез због тога што не носи бурму и нема децу, чини се да се заборавља да су закони биологије неумољиви – сваки седми пар не може да има децу. Међутим, ни ту није крај црној статистици што портретише генерацију која представља демографску будућност Србије – свака друга млада особа у Србији је незапослена и живи код родитеља, а тек свака четврта особа млађа од 35 година ступила је у брак.

Уместо озбиљне анализе, шта би држава требало да уради да се младима помогне у проналажењу посла који представља „визу“ за осамостаљење и стварање сопствене породице, у нашој политичкој јавности чују се неозбиљни предлози да се опорезују они који нису закорачили у брак и родитељство, и то – без посла и без крова над главом. Као да се заборавља да је Стратегија за подстицање рађања, која је донета 2008, постала мртво слово на папиру, јер држава нема пара за њену реализацију. Ових дана се у Скупштини Србије води борба за измену Закона о раду којим би се санкционисала самовоља послодаваца да након отварања трудничког боловања своје раднице избришу са платног списка предузећа. Надамо се да ће републички посланици имати више слуха за законе који подстичу наталитет него за законе који кажњавају оне који су осујећени у жељи да стварају децу и породицу.