„Kazneni” porez

Ideja poslanika SPS-a Zorana Kasalovića, da svi parovi koji nisu izašli pred matičara i nisu iskusili radosti roditeljstva treba da uplate novac u fond za obnavljanje stanovništva „Dečji dinar“, koja je „prevedena“ kao uvođenje poreza na neoženjene, neudate i osobe bez dece – nije originalna. I ranije su se u najvišem zakonodavnom domu čule ideje da bi oporezivanje „neporodičnih” osoba sprečilo da babice i matičari postanu tehnološki višak u našoj zemlji, s obzirom na to da rode već dve decenije mašu belim zastavama, a broj sklopljenih brakova opada iz godine u godinu.

Svako ko je pogledao podatke poslednjeg popisa stanovništva Srbije mogao je da dođe do zaključka da bi država veoma profitirala od građana koji nisu izgovorili sudbonosno „da“ i nisu postali roditelji. Podaci Republičkog zavoda za statistiku govore da čak 1.719.959 njih nikada nije izašlo pred matičara, a ako se ovome doda i broj od 303.970 osoba koje su okončale bračnu zajednicu i 230.000 onih koji žive u vanbračnoj zajednici, onda se dolazi do zaključka da bi više od dva miliona građana trebalo da uplati „kazneni“ porez. Ali, ni tu ne bi bio kraj sreći državnih poreznika, jer podaci govore da se svaka četvrta žena u našoj zemlji ne odaziva na „mama“, što u prevodi na jezik brojeva glasi da čak 819.822 žene treba da uplate porez u državnu kasu.

Iako zaštitnici ljudskih prava tvrde da je odluka o stupanju u brak isključivo lične prirode i da ni u jednoj razvijenoj zemlji niko ne plaća porez zbog toga što ne nosi burmu i nema decu, čini se da se zaboravlja da su zakoni biologije neumoljivi – svaki sedmi par ne može da ima decu. Međutim, ni tu nije kraj crnoj statistici što portretiše generaciju koja predstavlja demografsku budućnost Srbije – svaka druga mlada osoba u Srbiji je nezaposlena i živi kod roditelja, a tek svaka četvrta osoba mlađa od 35 godina stupila je u brak.

Umesto ozbiljne analize, šta bi država trebalo da uradi da se mladima pomogne u pronalaženju posla koji predstavlja „vizu“ za osamostaljenje i stvaranje sopstvene porodice, u našoj političkoj javnosti čuju se neozbiljni predlozi da se oporezuju oni koji nisu zakoračili u brak i roditeljstvo, i to – bez posla i bez krova nad glavom. Kao da se zaboravlja da je Strategija za podsticanje rađanja, koja je doneta 2008, postala mrtvo slovo na papiru, jer država nema para za njenu realizaciju. Ovih dana se u Skupštini Srbije vodi borba za izmenu Zakona o radu kojim bi se sankcionisala samovolja poslodavaca da nakon otvaranja trudničkog bolovanja svoje radnice izbrišu sa platnog spiska preduzeća. Nadamo se da će republički poslanici imati više sluha za zakone koji podstiču natalitet nego za zakone koji kažnjavaju one koji su osujećeni u želji da stvaraju decu i porodicu.