Тајна ратне љубави

Мрчајевци – Предраг (53) и Обрад (57) Сечивановић, браћа из Мрчајеваца, вратили су част имену свог покојног деде Михаила (1903–1990). По њиховом захтеву, Окружни суд у Чачку, крајем прошлог месеца, посмртно је рехабилитовао кочијаша из најчувеније варошице у Шумадији, пошто нису постојали докази да је Михаило Сечивановић починио ратни злочин, већ је испаштао због измишљеног недела.

Михаило је 1941. године био регрутован у четнике, док је његов јединац Радомир (Предрагов и Обрадов отац) касније отишао у партизане и рат су преживели и отац и син. Тек 1947. године, уочи  Св. Николе, Михаило је ухапшен под сумњом да је ратни злочинац па је Окружни суд у Чачку, 16. априла 1948. године, њега и Милоја Марића, такође четника из Мрчајеваца, осудио на по 15 година робије са принудним радом.

Међутим, Врховни суд Србије укинуо је ову пресуду и двојици четника је на новом суђењу у Чачку, 15. јула 1948, изречена казна од по 10 година затвора и кулука. У изреци те пресуде наведено је да су криви због тога што су "за време окупације 1941. године као припадници четничког одреда Жике Лукића, а по наређењу овога, заједно са једним жандармом, довели једног непознатог човека чији идентитет није утврђен, у близину варошице Белановице, где је то лице стрељано од стране четника, те су на тај начин помогли да се над тим лицем изврши стрељање".

Поврх робије Сечивановићу је, истом пресудом, конфискована целокупна имовина у Мрчајевцима (четири хектара) и осуђен је на двогодишњи губитак грађанских права (бирачког, права на стицање и вршење функција у друштвеним организацијама и удружењима, права јавног заступања, ношења почасног звања, ордена, одликовања и губитак права на државну или другу јавну службу).

И на то се жалио Врховном суду који је, 18. октобра 1948. године, преиначио само висину робије, са десет на шест година. Из казнионице у Пожаревцу пуштен је 3. јануара 1953. године, издржавши пет година и 15 дана казне.

У захтеву за рехабилитацију, који су Михаилови унуци доставили Окружном суду прошлог децембра, стоји и ово:

"Као главни доказ за наводно убиство непознатог човека, на непознатом месту и неодређеног датума, суд је имао само исказе сведока Христивоја Стојановића и Владимира Ратковића. Веће је посебно ценило исказ сведока Стојановића коме се није могло веровати и партизани су га стрељали после извесног времена. Наведени догађај је чиста измишљотина јер се после рата тражио начин да сви припадници четничког покрета буду изведени пред суд."

Други поменути сведок и сусед Михаилов, Владимир Ратковић, био је такође четник у одреду Жике Лукића у Белановици и у исказу на суђењу Сечивановићу 1948. године овако је описао догађај (по записнику): "После извршеног стрељања наишли су улицом оптужени Михаило и Милоје. Михаило је опсовао Бога и сунце команданту Жики, рекавши: ’Што нађе мене да и ја будем тамо’."

Предраг Сечивановић ономад је, док је расправљано о рехабилитацији, пред судским већем навео:

– Деда ми је причао да је Ратковић, пред крај рата, почео да се забавља са једном партизанком из села, с којом се касније и оженио и проживео век. Е, да би та његова љубав успела и довела до брака пришао је њима, партизанима, и сведочио како му кажу.

Трочлано веће Окружног суда у Чачку (Радослав Петровић, Милета Масларевић, Милан Ћурчић), проглашавајући рехабилитацију Михаила Сечивановића, утврдио је: "Нису постојали докази да је он извршио кривично дело, нити да се уопште наведени догађај десио."