Саркози нови председник

(Специјално за "Политику" од дописника Танјуга)

Париз, 6. маја – Син мађарског имигранта, Никола Саркози, нови је председник Француске након данашње убедљиве победе над ривалом са левице Сеголен Роајал.Саркози је добио поверење 53 одсто гласача, док је представница социјалиста освојила 46 одсто гласова.Изборе је обележила изузетна излазност Француза. Од 44,5 милиона уписаних бирача, гласало је скоро 85 одсто, према првим проценама. Ова излазност је незабележена од избора 1974. године, када је гласало рекордних 87 одсто бирача, што говори о значају политичких промена на делу.

Победа педесетдвогодишњег лидера већинске десничарске странке је била очекивана, како су од почетка кампање анкете указивале на његову предност.

Саркози је најбоље умео да одговори на тежњу Француза за променама након дванаест година колико је на челу државе провео Жак Ширак.

Он је успео да се наметне као човек реформи, упркос томе што је у кампању ускочио као министар унутрашњих послова и политичар који је већ годинама у врху власти. Саркози је своју кампању градио на раскиду са начином вођења политике свог претходника. Он припада млађој генерацији политичара са деснице, која прагматизам ставља испред великих идеала. Саркози није тип харизматичног државника, већ политичара који се залаже за ефикасност и брзе резултате.

По својој политичкој оријентацији, заснованој на претпоставкама неолибеларизма, он је близак лидерима попут некадашњег британског премијера Маргарет Тачер или бившег америчког председника Роналда Регана.

Његов раскид са традицијом односи се пре свега на економску сферу, која је била главна тема кампање.

Саркози  се обраћао "Француској која се рано буди", истичући у први план реформе закона о раду по америчком моделу, уз девизу: "Онај који више ради више и зарађује".

Десничарски лидер је успео да убеди Французе да су правила игре у компетитивности у данашњем глобализованом свету и у конкуренцији са најснажнијим економијама света и да је крајње време да се Француска укључи у трку, напуштајући свој чувени социјални модел  који је са поносом истицала као своју посебност.

Он нуди визију друштва усмерену ка индивидуалном успеху, превасходно финансијском, за разлику од Роајалове која је инсистирала на традиционалним вредностима левице  – солидарности и социјалној правди.

Овај тврди десничар, кога због ниског раста и импулсивног карактера упоређују са Наполеоном, намерава да смањи традиционално јаку улогу државе, како би отворио простор слободном протоку капитала.

Међу првим мерама које намерава да спроведе је смањење државног апарата, почевши од владе у којој ће смањити број министара до смањења броја запослених у државном сектору, који оцењује непотребним оптерећењем за државни буџет. Смањењем великих пореза на профит, из којих се до сада финансирао чувени француски социјални модел, Саркози ће отворити врата великом капиталу, што ће, страхују његови противници, продубити социјалне разлике у друштву.

Саркози је у кампањи знао да изазове варнице пробуђеног националног поноса обећањима да ће поставити земљу на ноге и вратити јој пољуљану славу на међународној сцени.

Французи су уверени да је њихова улога у свету већ годинама у опадању. Овој констатацији иде у прилог како економска дијагноза – велика задуженост државе, највише незапослених и најмањи привредни раст од свих земаља Г7 – тако и опадање  улоге у културној сфери пред англосаксонском доминацијом.

Битку против левице Саркози није освојио само у сфери  економије, већ и у питањима унутрашње безбедности, где се наметнуо као политичар који ће "завести ред" у осетљивим предграђима, у којима је пре две године дошло до масовних нереда.

Оштрина његових порука са места министра унутрашњих послова, на коме се налазио до марта, попут оне да ће "шмрком да очисти" предграђа од преступника, приближила га је гласачима екстремне деснице, који су му у великој мери указали поверење у другом кругу.

Нови, тврђи тон француској десници дао је и покретањем расправе о националном идентитету, у контексту најављене строже политике према имигрантима.

"Француска – или је волите или је напустите", слоган је који је постао један од лајтмотива његове кампање.

Његова идеја је "одабрана" имиграција по америчком моделу, принцип селекције имиграната који пре свега одговарају економским потребама земље. Он предлаже оснивање новог министарства за имиграцију и национални идентитет, које ће одредити правила за примање нових имиграната. Право породичног окупљања биће укинуто за имигранте који не испуњавају стамбене и финансијске услове.

Иако је међународна политика готово игнорисана у кампањи којом су доминирали унутрашњи проблеми, наговештене су неке промене у досадашњем тону.

Саркози је атлантиста, који је за разлику од свог претходника дао подршку администрацији Џорџа Буша, од које се касније оградио.

Он показује посебну наклоност према англосаксонском свету, у коме налази бројне рецепте које намерава да примени у унутрашњој политици.

Када је реч о Европи, која се нашла у стању блокаде након што су Французи одбили текст европског устава на референдуму 2005. године, Саркози намерава да до лета отпутује у Брисел и Берлин како би размотрио могућност "мини повеље" са циљем да поново покрене европску конструкцију.

Он је оштар противник уласка Турске у ЕУ и сматра да треба сачекати са даљим ширењем ЕУ док се не успоставе њени јасни политички циљеви. То се, пре свега, односи на ширење ЕУ на земље Западног Балкана, међу којима је и Србија.

Саркози се залаже и за строже економске санкције према Ирану, како би се спречило да ова земља добије нуклеарно наоружање, оцењујући последњу резолуцију УН благом.

Као и на унутрашњој сцени тако и на међународном плану, очекује се да ће  наступ Саркозија бити отворенији, директнији и агресивнији од његовог претходника.

Саркозијева победа резултат је методичних реформи које десница спроводи у последњих пет година, нарочито од када је Саркози на челу већинске десничарске партије, Унија за народни покрет, праве "ратне машине" у служби његове председничке кампање. Она означава и нову страницу у историји Социјалистичке партије.

Пораз Роајалове изазваће нове поделе унутар Социјалистичке партије, која је од смрти Франсоа Митерана поприште жестоких унутрашњих сукоба између оних који су ближи антилибералној левици и оних који се приближавају социјалдемократском моделу европског типа.

Од подела унутар Социјалистичке партије могао би да има користи центриста Франсоа Бајру, који се наметнуо као трећи човек у кампањи. Он је најавио оснивање нове политичке партије на француској сцени,  Демократске странке, након што су ови избори потврдили тенденцију јачања политичког центра науштрб екстремних политичких опција како са левице тако и са деснице.