Мрвица будућим докторима наука

Колико држава брине о младима који после заслужено добијених (и скупо плаћених) факултетских диплома желе да обогате своје знање, да магистрирају и докторирају, на понос свих нас?

На сајту Министарства просвете недавно је објављен списак имена и презимена само 25 младих докторанада из целе земље и са свих државних универзитета (реч је о друштвеним наукама и кандидатима са правног, економског, филозофског и филолошког факултета) који ће добијати стипендије за време докторских студија.

За све њих заједно издваја се 600.000 динара месечно из буџета Министарства просвете. Они су својим просеком оцена (преко 9,00) на факултету и касније на мастеру заслужили тих тридесетак хиљада динара месечно, али је принципијелно питање много дубље: шта је са онима који су конкурисали и чији је просек такође изнад 9,00, којих је на десетине па и стотине – зар они не заслужују материјалну помоћ државе?

Међу десетинама и стотинама оних који су такође са високим просеком дипломирали и магистрирали одричући се својих младалачких задовољстава, сигурно је велики број будућих доктора наука чији родитељи састављају крај с крајем, па су принуђени да ,,у ходу” раде разне послове: чистећи стамбене просторије, чувајући туђу децу, разносећи по кућама поручени роштиљ...

Толико о младима који предано уче и поштено стичу дипломе и нова знања, али и озбиљно размишљају: има ли смисла живети у земљи која се кроз симболичан и неодговарајући начин, готово потцењивачки ,,одужује” младима – делећи им мрвице?

На другој страни, било би комично да није жалосно: велики број директора јавних и других предузећа и њихови многобројни заменици и помоћници, који су до енормно високих плата и свакојаких додатака стигли искључиво преко партијских књижица, примају месечно и по 600.000 динара, колико управо сви докторанди-специјалисти заједно!

Некако у исто време сведоци смо како фонд такозваних националних пензија пуни џепове разним естрадним звездама и звездицама, без обзира на то што су силним новцем зарађеним у прошлости обезбедили лагодан живот и за своју унучад.

Пуне џепове и људима за чија уметничка и културна дела не знају чак ни боље образовани грађани. Пуне џепове и продавцима магле по разним комисијама и одборима, и све то наочиглед оних који су били, јесу или ће бити под шињелом актуелне власти.

Таквих је данас приближно 450, што ће рећи да се из фонда за такозване националне пензије издваја годишње најмање десет милиона евра. Тај број је недавно увећан за педесетак нових ,,националних пензионера”, што у Министарству финансија очигледно не сматрају већим расходом, али су зато очигледно заборавили да оснују фонд за усавршавање будућих младих доктора наука.

Заборавља се такође да у нашем суседству (о великим и богатим државама да и не говоримо) нема националних пензија. У највећем делу света национална признања се добијају без било каквог новца и служе за част заслужним људима који су понос нације.

Зар није нормално, најзад, да се мрвицама, које се деле будућим докторима наука, и не само њима, позабави и парламент који се у време највеће економске кризе и убрзаног пада стандарда бави пројекцијама развоја до 2030. године?

Или ће се можда, сви заједно, и министри и посланици, сетити младих тек приликом првих наредних избора и кампања, када ће са својих партијских ћувика обећавати куле и градове?

Тада ће, нажалост, бити касно. Талентовани, образовани и богати знањем, млади већ размишљају да оду у свет, или су на путу да оду, што више није никаква новост. Одлазе тамо где се цени поштен и професионалан рад и где људи уважавају даровите и вредне, то највеће благо свих који живе у просперитетним земљама.

Новинар у пензији