Портрет без рама: Николас Мадуро

Да није било Уга Чавеса, његове боливарске револуције и личног завештања, никада Николас Мадуро, бивши возач у градском саобраћају, човек без великих школа, не би могао да постане председник нафтом богате Венецуеле. Али, да се Мадуро држао свог карактера и темперамента, да није у току мање од месец дана кампање 4.000 пута поменуо Чавеса, да га није (неуспешно) имитирао и без престанка призивао, вероватно би његова победа на председничким изборима била знатно убедљивија. Противник је освојио толико гласова да је победа Мадура постала спорна.

Овако, дајући покојном Чавесу надземаљске особине, умањујући себе само као преносиоца „свевишњих” порука, нови председник Венецуеле доживео је да му на инаугурацији противници и одбегли чависти приреде у петак громогласну какофонију, лупајући о празне шерпе, лонце, поклопце, традиционалне протестне удараљке латиноамеричког континента.

Мадуро је први урбани председник Венецуеле која је до сада радије бирала вође потекле из фолклорних провинција. Рођен је у Каракасу, похађао школу у предграђу, био је басиста у бенду „Енигма”. Као возач аутобуса постао је председник синдиката градског саобраћаја и већ тада почео да одлази на Кубу где је калио своја левичарска убеђења.

Миран и истрајан, у младости се укључио у тим за Чавесово пуштање на слободу, када је због покушаја пуча бивши војни падобранац служио затворску казну. Ту је међу саборцима упознао и своју садашњу супругу Силију Флорес, адвоката из Чавесовог одбрамбеног тима. Чавес је пуштен из затвора 1994, а већ 1999. као демократски изабран председник почео је своју револуцију. Мадуро је био један од најближих, најтиших и најлојалнијих сарадника.

На незахвалном месту министра спољних послова, уз непредвидљивог шефа који је на редовном ТВ шоу „Ало, председниче” умео да избаци америчког амбасадора из земље, или да објави рат суседној Колумбији, самоуки Мадуро показао је умеће у дипломатији. Из позадине је смиривао ситуацију и тако много пута учинио немерљиву услугу Венецуели и експлозивном Чавесу.

Кубанци су убеђени у непоколебљивост Мадура да настави Чавесовим путем . А то значи да ће Куба наставити да дневно добија 70.000 барела венецуеланске нафте по веома повлашћеним ценама, да ће још осамнаест земаља из програма „Петро Кариби” такође користити нетржишну венецуеланску донацију. Да ће 900.000 барела трошити дневно у Венецуели где је литар бензина 0,015 евра по званичном или 0,0026 по црном курсу… Остаје сувише мало правих петродолара добијених из извоза по тржишним ценама за финансирање социјалних програма без којих нема социјализма или боливарске револуције.

Од Мадура се очекује и да обнови остарела нафтна постројења, напуни рафове дефицитарним намирницама, смањи криминал, смири инфлацију.

Све то без харизме свог идеолошког оца и у условима када се многи из Чавесових редова престројавају на друге стране. Да би успела ова специфична социјална револуција потребан је јак петродолар, а да би он почео да расте венецуеланско благо морало би да добије тржишну цену. Хоће ли Мадуро то умети да израчуна или ће се руководити искључиво својим црвеним срцем које је „на левој страни”? Супротној од закона тржишта и профита.