Више песника, него читалаца

Издавачка кућа „Архипелаг” објавила је нову збирку прича Михајла Пантића (1957), приповедача, критичара и универзитетског професора, под насловом „Ходање по облацима”. Приче из те књиге говоре о свакодневици, љубави у различитим видовима, о страсти и њеном ишчезавању, о пријатељству и драми „средњих година”, о времену које је прошло, о Новом Београду... Приче Михајла Пантића, једног од водећих српских приповедача, добитника низа престижних књижевних награда, преведене су на двадесетак језика и заступљене у многим домаћим и иностраним антологијама.

Место збивања готово свих ваших прича је Нови Београд, односно Блок 30. Да ли је та „тамна оаза” ваш завичај?

Не знам. Имам противречан однос према Новом Београду. С једне стране, то је место одакле посматрам свет, ту живим цео живот. Са друге, не бих могао рећи да се поистовећујем са тим градом, а још мање да га идеализујем. Ако је завичај, нипошто није аркадијски предео, напротив, пун је људске неснађености и очаја. Блок 30 је, иначе, најгушће насељен део Србије, има више становника од добре половине српских градова. С тим што се у Ариљу, или Александровцу, сви познају, а ја сам и са првим комшијама на „добар дан”. Блажена је та анонимност у мноштву. Како год, писац мора писати о ономе што најбоље зна, Тишма о Новом Саду, Џојс о Даблину, Бора о Врању...

Прича о Цибулки, београдском божјаку, омаж је Бори Станковићу. Мења ли се ишта на земаљском шару?

Та прича написана је за зборник посвећен Станковићу. Он се први од наших писаца издашније бавио маргиналцима и аутсајдерима, који ће потом преплавити српску књижевност. У том смислу, изгледа да се ништа није променило. Свет врви од људи који не знају шта да чине са својим животом, што је нит која се провлачи кроз приче из књиге „Ходање по облацима”. Ми живимо доба убрзаног времена, нико не успева да залечи ожиљке, сви хитамо у сусрет новим озледама и поразима, али смо у егзистенцијалном смислу на истом. Он је важнији од технологије. На пример, роман од триста страна сада могу читати на неколико начина, али су ми свеједно потребна три дана да то учиним. Ко има та три дана? А жене и даље носе девет месеци, што би рекао Андрић.

Неке приче писане су у женском роду. Да ли вам је тако било лакше да проникнете у тајну женске душе?

Кад смо већ код тајне, сећам се Борхесове изреке да је откриће тајне ништа у односу на саму тајну. Не приповеда се да би се открила тајна, него да би се дочарала њена сугестивност, њена магичност и недоступност. Плитка је тајна која се да растајити. Немам никакав целомудрен одговор када је реч о женској перспективи у мојим причама. Она се отвара спонтано, природном тежњом да се писањем осмотри дословно сваки део живота. Увек ме је  занимало како жене виде свет, и пошто ми није дато да то заиста сазнам, пишући покушавам да за себе изнађем какав-такав одговор. Ако се у томе сагласим са неким читаоцем или читатељком, значи да нисам баш сасвим промашио.

Говорите о неоствареним и пропалим љубавима. Шта уништава љубав, нарочито у браку? Како се у браку страст претвара у млаку супу, па у нервозу, и на крају у одбојност?

Наша двоножна, поносно усправљена животињска врста пати од више видова глади. Она стомачна је на првом месту, најпре долазе кобасице, па онда Шекспир. Постоји у нама и глад за лепотом, и глад за успехом и најгладнија од свих глади, глад за љубављу. Свега се можемо надоситити, осим љубави. Ниједна реализација не испуњава нашу таштину до краја, остварењем се жеља не укида. Мислим да је у томе човеков онтолошки квар, потребан му је неко други да би највише волео – себе. Неоствареност нас провоцира и чини нерасположеним јер нас подсећа на несавршеност. Не, не, вичемо тада сложно, хорски, свет је несавршен, а ми смо савршени. Одсуство, кажу филозофи, делује интензивније од присуства, и зато су вечне само неостварене љубави. Нада да би се оне ипак могле десити никада нас не напушта. Што и не би било неко решење, јер би се на њиховом месту одмах угнездила нека друга неоствареност.

У једној од прича имате и епизоду о риболову. Над водом, кажете, мисли се другачије. Какву магију крије вода?

Свакако магију прволика, нечег исконског што свако од нас носи у себи. Над водом је сваки човек паганин, јер се суочава са нагонским делом властитог бића и јер осећа снагу великих ентитета, какав је, рецимо, Дунав. Риболов је противтежа свему ономе што сам чинио и што и даље чиним себи, тренутак дубоког смирења и органског узбуђења. Чула су тада широм отворена, а дух, дух лебди над водама.

Приче пишете ретко. Носите их у себи као „немушти терет”. Како оне настају?

Приче долазе кад се њима хоће, мој део посла своди се на ослушкивање, на праћење мисли која некада дословно траје деценијама, а некада је покупим у лету, у сну, у разговору, у аутобусу, у књизи, где год. Имам још у себи прича о којима мислим годинама, ишчекујући час када ће проговорити кроз мене, а радујем се и онима које ме чекају, можда већ вечерас, можда сутра, можда за пет година. Живот се идентификује причом. Где ње нема, рачунски остатак је нула.

Бавите се критиком. Каква је савремена српска књижевност?

Боља него што смо ми сами и што желимо да признамо, упркос свим противречностима и потешкоћама. Имамо више песника него читалаца поезије, али, опет, најлепше песме су и даље најбољи део српске књижевности. Проза је подлега кумиру романа, мада врхунски роман настаје једном у десет–двадесет година. Прича је, као и поезија, по страни читалачких интересовања, али како год да се гледа, она је најпостојанији континуитет, кичма националне литературе. Посебно ме „разнежују” наклапања о немоћи и крају критике. У реду, кажем, знам да је критика мртва, али зашто онда сваког дана добијем барем по једну књигу са посветом и молбом за приказ?

Зоран Радисављевић