Više pesnika, nego čitalaca

Izdavačka kuća „Arhipelag” objavila je novu zbirku priča Mihajla Pantića (1957), pripovedača, kritičara i univerzitetskog profesora, pod naslovom „Hodanje po oblacima”. Priče iz te knjige govore o svakodnevici, ljubavi u različitim vidovima, o strasti i njenom iščezavanju, o prijateljstvu i drami „srednjih godina”, o vremenu koje je prošlo, o Novom Beogradu... Priče Mihajla Pantića, jednog od vodećih srpskih pripovedača, dobitnika niza prestižnih književnih nagrada, prevedene su na dvadesetak jezika i zastupljene u mnogim domaćim i inostranim antologijama.

Mesto zbivanja gotovo svih vaših priča je Novi Beograd, odnosno Blok 30. Da li je ta „tamna oaza” vaš zavičaj?

Ne znam. Imam protivrečan odnos prema Novom Beogradu. S jedne strane, to je mesto odakle posmatram svet, tu živim ceo život. Sa druge, ne bih mogao reći da se poistovećujem sa tim gradom, a još manje da ga idealizujem. Ako je zavičaj, nipošto nije arkadijski predeo, naprotiv, pun je ljudske nesnađenosti i očaja. Blok 30 je, inače, najgušće naseljen deo Srbije, ima više stanovnika od dobre polovine srpskih gradova. S tim što se u Arilju, ili Aleksandrovcu, svi poznaju, a ja sam i sa prvim komšijama na „dobar dan”. Blažena je ta anonimnost u mnoštvu. Kako god, pisac mora pisati o onome što najbolje zna, Tišma o Novom Sadu, Džojs o Dablinu, Bora o Vranju...

Priča o Cibulki, beogradskom božjaku, omaž je Bori Stankoviću. Menja li se išta na zemaljskom šaru?

Ta priča napisana je za zbornik posvećen Stankoviću. On se prvi od naših pisaca izdašnije bavio marginalcima i autsajderima, koji će potom preplaviti srpsku književnost. U tom smislu, izgleda da se ništa nije promenilo. Svet vrvi od ljudi koji ne znaju šta da čine sa svojim životom, što je nit koja se provlači kroz priče iz knjige „Hodanje po oblacima”. Mi živimo doba ubrzanog vremena, niko ne uspeva da zaleči ožiljke, svi hitamo u susret novim ozledama i porazima, ali smo u egzistencijalnom smislu na istom. On je važniji od tehnologije. Na primer, roman od trista strana sada mogu čitati na nekoliko načina, ali su mi svejedno potrebna tri dana da to učinim. Ko ima ta tri dana? A žene i dalje nose devet meseci, što bi rekao Andrić.

Neke priče pisane su u ženskom rodu. Da li vam je tako bilo lakše da proniknete u tajnu ženske duše?

Kad smo već kod tajne, sećam se Borhesove izreke da je otkriće tajne ništa u odnosu na samu tajnu. Ne pripoveda se da bi se otkrila tajna, nego da bi se dočarala njena sugestivnost, njena magičnost i nedostupnost. Plitka je tajna koja se da rastajiti. Nemam nikakav celomudren odgovor kada je reč o ženskoj perspektivi u mojim pričama. Ona se otvara spontano, prirodnom težnjom da se pisanjem osmotri doslovno svaki deo života. Uvek me je  zanimalo kako žene vide svet, i pošto mi nije dato da to zaista saznam, pišući pokušavam da za sebe iznađem kakav-takav odgovor. Ako se u tome saglasim sa nekim čitaocem ili čitateljkom, znači da nisam baš sasvim promašio.

Govorite o neostvarenim i propalim ljubavima. Šta uništava ljubav, naročito u braku? Kako se u braku strast pretvara u mlaku supu, pa u nervozu, i na kraju u odbojnost?

Naša dvonožna, ponosno uspravljena životinjska vrsta pati od više vidova gladi. Ona stomačna je na prvom mestu, najpre dolaze kobasice, pa onda Šekspir. Postoji u nama i glad za lepotom, i glad za uspehom i najgladnija od svih gladi, glad za ljubavlju. Svega se možemo nadosititi, osim ljubavi. Nijedna realizacija ne ispunjava našu taštinu do kraja, ostvarenjem se želja ne ukida. Mislim da je u tome čovekov ontološki kvar, potreban mu je neko drugi da bi najviše voleo – sebe. Neostvarenost nas provocira i čini neraspoloženim jer nas podseća na nesavršenost. Ne, ne, vičemo tada složno, horski, svet je nesavršen, a mi smo savršeni. Odsustvo, kažu filozofi, deluje intenzivnije od prisustva, i zato su večne samo neostvarene ljubavi. Nada da bi se one ipak mogle desiti nikada nas ne napušta. Što i ne bi bilo neko rešenje, jer bi se na njihovom mestu odmah ugnezdila neka druga neostvarenost.

U jednoj od priča imate i epizodu o ribolovu. Nad vodom, kažete, misli se drugačije. Kakvu magiju krije voda?

Svakako magiju prvolika, nečeg iskonskog što svako od nas nosi u sebi. Nad vodom je svaki čovek paganin, jer se suočava sa nagonskim delom vlastitog bića i jer oseća snagu velikih entiteta, kakav je, recimo, Dunav. Ribolov je protivteža svemu onome što sam činio i što i dalje činim sebi, trenutak dubokog smirenja i organskog uzbuđenja. Čula su tada širom otvorena, a duh, duh lebdi nad vodama.

Priče pišete retko. Nosite ih u sebi kao „nemušti teret”. Kako one nastaju?

Priče dolaze kad se njima hoće, moj deo posla svodi se na osluškivanje, na praćenje misli koja nekada doslovno traje decenijama, a nekada je pokupim u letu, u snu, u razgovoru, u autobusu, u knjizi, gde god. Imam još u sebi priča o kojima mislim godinama, iščekujući čas kada će progovoriti kroz mene, a radujem se i onima koje me čekaju, možda već večeras, možda sutra, možda za pet godina. Život se identifikuje pričom. Gde nje nema, računski ostatak je nula.

Bavite se kritikom. Kakva je savremena srpska književnost?

Bolja nego što smo mi sami i što želimo da priznamo, uprkos svim protivrečnostima i poteškoćama. Imamo više pesnika nego čitalaca poezije, ali, opet, najlepše pesme su i dalje najbolji deo srpske književnosti. Proza je podlega kumiru romana, mada vrhunski roman nastaje jednom u deset–dvadeset godina. Priča je, kao i poezija, po strani čitalačkih interesovanja, ali kako god da se gleda, ona je najpostojaniji kontinuitet, kičma nacionalne literature. Posebno me „raznežuju” naklapanja o nemoći i kraju kritike. U redu, kažem, znam da je kritika mrtva, ali zašto onda svakog dana dobijem barem po jednu knjigu sa posvetom i molbom za prikaz?

Zoran Radisavljević