Тајна лепе прабабе

Чачак – Док је на ђогату јездио неким београдским сокаком, пре једног и по века, око Али-паше заиграло је за швапском удовицом Сузаном. То је био почетак љубавне приче којој се крај расплео у неком сарају Константинопоља, оставши донекле загонетан као и многе симпатије и судбине тог доба на Оријенту.

Он је, време ће рећи, постао председник Државног савета Турске, она његова верна ханума, а синови им, Мехмед Али-паша и Фуад-паша зетови султана Абдула Хамида Другог (1842–1918).

– Много бих волела да знам како та прича гласи до краја, можда данас имамо рођаке у Истанбулу. Овако, остала је недопричана – каже за „Политику” осамдесетједногодишња Марија Бокарев, инжењер технологије из Чачка.

Она је приљежнo сакупљала белешке како би их објавила у повесници о својим прецима – књига се зове „Породица Крен” – посветивши посебно поглавље Сузани Лепел, једној од две сестре своје прабабе по мајци, Франциске Крен (1843–1900).

„Једном, кад је паша упутио сеиза по рубље које је Сузана Лепел шила, на вратима се појавила она, веома лепа. Допала му се на први поглед, па је удовицу Сузану (по првом мужу Бошак) и њеног синчића Аугустина повео у Константинопољ, где му је пашиница изродила три сина и кћер”, приповедало се у кући Кренових у Чачку.

Марија Бокарев није одгонетнула да ли је просац био Али-Риза паша, који је 6. априла 1864. године кључеве Београда предао кнезу Михаилу Обреновићу, или је реч о Али-паши који је имао још већи положај на државним степеницама турске царевине. О другој могућности сведочи писмо које је Маријин деда Стеван 1909. добио из српског посланства у Константинопољу (Цариграду, Истанбулу).

После Младотурске револуције (1908), Стеван Крен је био забринут за тетку Сузану и њене укућане, а први драгоман посланства, Д. С. Чохаџић, отписује му у Чачак овако:

„Први Али-пашин син, ђенерал Мехмед Али-паша, налази се у Еренкеју код Цариграда а писмо њему требало би адресирати: ’Његовој екселенцији, сину покојног Али-паше, председника Државног савета’...”

Чохаџић вели да је за Мехмедовог брата, Фуад Беја, чуо да је такође ђенерал, члан Државног савета и, као и брат, ожењен султановом ћерком. О трећем брату, Расим Беју, нема података, као ни о њиховој сестри. Због блискости са пређашњим султаном сви су морали дати оставке на државну службу, кад је на место свргнутог Абдула Хамида Другог ступио његов брат Мехмед Пети (1844–1918).

Сузана Али-паша је, 5. јануара 1881. године, сестри Франциски у Чачак упутила писмо где каже да има дивног мужа, живи у прелепом крају Константинопоља и врло је срећна. Сестру моли да јој пише на француском, пошто у кући сви говоре тим језиком јер је немачки скоро заборавила. Сузана је са својим супругом Али-пашом била међу званицама енглеске краљице Викторије 1899. године, на прослави 80. рођендана суверенке, путујући бродом до Лондона, на променаду европске елите.

Франциска Крен је неколико пута посетила сестру у Стамболу. И Анка (Хомолка) Пејчиновић, ћерка Сузанине и Францискине сестре Магдалене, из визите тетки вратила се усхићена, причајући о „палати у којој је живела Сузана са породицом, предивном врту и о робињама које су их служиле”. Нарочито је лепа била једна са Кавказа, заволео ју је Сузанин прворођени син Аугустин, и због ње се никад није женио.

Преписка Кренових из Чачка и Сузане Али-паша траје до 1908. године, ту се нити кидају и столеће касније све их је теже повезати. Марија Бокарев покушала је 1997. године, преко турског посланства у Београду, да дозна још штогод о судбини лепе прабабе и њеног порода. Последње писмо из амбасаде каже да је њена порука прослеђена у Анкару, па нека чека одговор. Који никад није стигао.

Маријин прадеда, Фердинанд Крен (1826–1894), из родне Руме са занатом пинтера у Чачак је дошао 1849. године и у летима која следе постао зачетник индустрије у новом станишту. Овде је опремио парну пивару и млин, тргујући истовремено ракијом која се прочула и међу дипломатским сојем. Тако је прашки конзул у Београду, барон Брау, пре 150 година за пријеме и бирано друштво наручивао искључиво ракију „чачанку”.

– Мени увек делује некако романтично то што је подунавски Шваба постао пашеног председника Државног савета у Отоманској царевини, или великог везира – вели Марија Бокарев.

Она је Народном музеју у Чачку поклонила једну кошуљу из породичног ормана, шивену од призренске свиле. На прсима су везени мотиви исламске и католичке вере, месец, звезда и крст, и арабицом је написано „алах”, док су на неколико места извезене султанове тугре, монограми. То је био, претпоставља се, Сузанин поклон сестри Франциски у Србији.