Сужњи без сталног уговора

Ситна киша и прохладно време омели су житеље немачког града Хајделберга да у већем броју дођу на традиционално танцовање код локалне цркве, вече уочи првомајског празника. Ипак, традиција је традиција. Оближња гаража претворена је у импровизовану кафану са чувеним „вурстом” који се пече на роштиљу, локалним ризлингом који се точи, али и уз незаобилазно пиво. Под малом плавом шатром сместио се бенд са импресивним озвучењем, спреман да загреје трудбенике који су се тек вратили са посла.

За разлику од балканским колега који су на сам Дан рада на излетима принели свињско-јунеће жртве „богу роштиља”, 1. мај у овом универзитетском центру у немачкој покрајини Баден-Виртемберг обележио је – штрајк. И то штрајк радника градског превоза. Иако живе у једном од најбогатијих региона у Европи са традиционално ниском стопом незапослености, хајделбершки возачи аутобуса обуставили су рад на два дана јер никако да од надлежних добију обећање да ће им се у наредном периоду плате постепено повећавати.

И док су штрајкови у Грчкој, Шпанији или Португалији постали већ уобичајена појава, у Немачкој ова врста обустава рада само показује да економска политика немачке владе има своје границе. Стратегија Берлина да у својој земљи ограничи раст плата и да своју производњу повећа већим извозом а не потрошњом немачких грађана довела је до тога да је чак европски комесар за социјална питања Ласло Андор замолио Немачку да повећа плате у својој земљи. Овај мађарски економиста заложио се за увођење минималне зараде у Немачкој, објашњавајући да би то помогло да се свеукупно повећају плате и поспеши потрошња у највећој економији ЕУ а самим тим и извоз економски посрнулих земаља еврозоне.

Иако немачка влада тврди да је већ доста урадила на повећању потрошње и плата, реалност у Немачкој говори да сужње „не мори глад”, али да зарађују мање него њихове колеге у Белгији, Луксембургу или Француској. Осим тога, оно што мори раднике у Немачкој данас је знатно другачије од првомајских протеста стотина хиљада америчких радника који су се давне 1886. борили за опште прихватање осмочасовног радног дана. Не мучи људе широм Европе више то што су пролетеријат већ што су у савременом капиталистичком добу постали – прекаријат.

Овим појмом је британски професор Гај Стандинг пре две године у својој књизи „Прекаријат: нова опасна класа” описао стварање нове, убедљиво већинске, класе којој припадају како сакупљачи боца и грађевински радници на минималцу, тако и млади образовани људи коју се презадужени кредитима а раде по краткотрајним уговорима. За разлику од претходне генерације која је успевала да добије стално запослење са осмочасовним радним временом, слободним викендима, годишњим одморима, здравственим и пензионим осигурањем, данашњим радницима у времену постинудстријског глобализованог капитализма сигурно је само једно – несигурност.

Управо та несигурност сјединила је у једну класу необразоване раднике на одређено време, сезонске раднике, раднике на црно, запослене на повременим пословима преко агенција које им уплаћују минимално пензионо осигурање и не дају никакве повластице, али и експерте који раде по добијеним пројектима, научнике који морају да сваке три године мењају институте јер им не дају сталне уговоре, самосталне уметнике који зависе од хонорарног рада и краткорочних уговора...

Прекарност је, како каже професор Стандинг који је члан британске Академије друштвених наука, појам који описује чињеницу да је данас велики део становништва предмет флексибилне експлоатације, која подразумева несигурно радно место, несигурне и ниске плате или нередовне приходе. Осим тога, велики део становништва је постао део такозваног егзистенцијалног прекаријата јер се суочава са високим ризиком да га друштво изгура на маргину због ниских примања, високих трошкова живота, кредита које не може да исплати...

Ови сужњи без сталног уговора све су бројнији и засад делимично издржавају притисак сталне несигурности који је наметнуо неолиберализам. Издржавају зато што су већински у тридесетим годинама и засад подносе притисак тога да морају да буду ултрафлексибилни, конкурентни и толико мобилни да за собом вуку децу и брачне партнере где год се укаже прилика за неким запослењем. Међутим, шта ће бити када године учине своје и када им флексибилност не буде јача страна већ у потпуности превлада осећај несигурности и беса.

Стандинг указује да је прекаријат потенцијална опасност управо због тога што осећај неправде и фрустрације чине ову групу лаком метом за запаљиве реторике екстремних политичара, који их по правилу хушкају на имигранте и остале угрожене групе. Истинитост тога се већ показала протеклих година када су усред финансијске кризе ојачали антиимигрантски и остали радикални покрети широм Европе. Владе левог и десног центра, које су одавно почеле да се исто понашају према правима радника, мораће ускоро нешто да ураде на смањивању екстремног јаза између богатих и сиромашних уколико желе да смире незадовољство нарастајућег прекаријата. То ће им омогућити и политичку сигурност. Политичким елитама, заробљеним у идејама неолиберализма, довољно је само да се присете старе лекције држава благостања – социјална сигурност ствара политичку сигурност.