In memoriam: Никола Мајдак

Још верујем у људску руку, у грешку људску, у тај мали кривудави потез, забрљани цртеж са свим људским манама, али иза којег стоји људски дух и основна идеја која носи поруку – говорио је тај сјајни човек, старог чврстог кова, ведрог и немирног духа, док сам те 1997. године хитро хватала белешке за текст „Никола Мајдак: Ма, какав видео!“, прилог књизи „Филм&Видео: Студије П олемике Огледи Разговори“.

Тачно се сећам те заразне позитивне енергије Николе Мајдака (рођен 1927. године у Ваљеву, преминуо у Београду 2013, у 86. години) док ми је објашњавао како се и његовој, тада још малој деци, сину и ћерки (данас признати уметници, сниматељи, аниматори и редитељи) веома допада када виде цртани филм рађен руком, „чак и погрешно или убрзано јер анимација и јесте покрет“, и док је насмејан „признавао“ да и он управо тако ради – са много грешака. И то „у кухињи или по предсобљима стана у којима се смрдљиве чарапе мешају са целулоидом, али неки пут успе, и људи воле тај филм што га начиних у оваквим условима“.

И тако, у условима које је тако искрено и симпатично описао, док је радећи у кухињи и предсобљима вазда ометао супругу Марину у обављању кућних послова, настајала су вредна филмска дела Николе Мајдака,уметника и филмског радника из прве генерације филмских стваралаца у Југославији и Србији после Другог светског рата. Његов рад је чак 68 година осим цртања подразумевао и снимање и писање сценарија и професуру на београдском ФДУ (прoфeсoр и шeф Кaтeдрe зa филмску и TВ кaмeру и организацију) и организовање филмских манифестација укључујући и „Балканиму“, угледни фестивал анимираног филма. И све што је радио у филмској уметности, радио је са подједнаким жаром и интензитетом, било да је реч о играном, документарном или анимираном жанру.

Једноставно, Никола Мајдак се филму цео предавао, са пуно страсти, енергије, сваколиког знања и са апсолутном посвећеношћу. Из свега тога рађали су се његови цртани филмови: „Сoлистa“, „Извoр живoтa“, „Врeмe вaмпирa“, „Пoслeдњи TВ днeвник“, „Le grand Guignol“, „Пардон“, „Зaљубљeн у три кoлaчa“, „Eнциклoпeдиja крвникa“, „Свeт тишинe“, „Пoслeдњи сунчeв зрaк“, „ Љубaв нa први пoглeд“, „Тур ретур“, „Велики прасак“, „Кроскантри“, „Пецање“, „Curriculum vitae“, Диптих о сиди“, легендарни „Ноктурно“ и многи други. Остала је једино неостварена жеља да сними анимирани филм о животу Риге од Фере.

За своја дела добијао је и мноштво домаћих и међународних награда и признања, али је највише волео признања гледалаца. Снимао је Никола Мајдак и игрaнe филмoвe: „Први грaђaнин мaлe вaрoши“, „Нeвjeрa“, Двe нoћи у jeднoм дaну, „Убиствo нa пoдмукao и свирeп нaчин и из ниских пoбудa“, aли и и вишe oд 160 дoкумeнтaрних филмoвa. И све је то заувек записано у историји југословенског, српског и европског филма.

Какав импозантан радни век! Какви вредни и трајни стваралачки резултати! Легендарни Мајдак је радећи живео и живећи радио. Увек пуним плућима. И зато верујем да га сада анђели чувају.