Порекло мржње

Може ли елементарна државничка учтивост да изнервира Србе? И то посебно оне којима је испод части да се било када, било коме извињавају! Може! Нервирају нас протоколарна покајања која се могу тумачити као понижавајућа. Исто као и увреде на које нисмо стигли, нисмо успели да одговоримо равном мером. Таман као и лицитирање на тему ко се више пута извинио, и да ли неко уопште јесте.

А изгледа да је та мода покајања у име народа започела још од великог немачког државника Вилија Бранта, који је без икакве театралности пао на колена пред жртвама холокауста.

Председник последњег модела Југославије, Светозар Маровић, извињавао се више пута, свима около. Чак није ни очекивао узвратну пажњу на то, нити бар симболичну реципрочну реченицу.

Председник Србије Борис Тадић се јавно извињава по други пут. Први пут то беше у Сарајеву, 2004. године.

Прекјуче, у емисији хрватске телевизије "Недјељом у два", шеф српске државе је рекао ово: "Свим грађанима Хрватске и свим припадницима хрватског народа које су учинили несрећнима припадници мога народа, упућујем извињење и преузимам одговорност за то!"

То је тај облик покајничке учтивости на високом нивоу, који би могао да буде један деликатан и одлучан корак ка помирењу. Мада се прејаким може учинити све што је речено "у име народа", јер  се на свим странама зло може а и мора "индивидуализовати" и одвојити од хипотеза о колективној кривици.

Витешки је од председника што на своја плећа прима терет свих могућих несрећа које су учинили припадници "његовог народа". Питање је само како ће он реализовати ту апостолску одговорност! Можда само као етичко пристајање да тегобну прошлост подели са свима који су били њени симболи! Али, то ипак јако личи на удео у ношењу колективног крста.

Тој реченици ипак нема много замерки, јер се она у својој бити односи на чишћење колективне савести и (још једно) признање да нам је за део тамне историје и те како потребна катарза. А ње не може бити без спознаје шта нам се то догодило, макар то било прилично олако формулисано у једној јавној (помало патетичној) председничкој изјави. И то на туђем терену, где се такве тегобне мисли углавном ослобађају дневне политичке догме.

Свакако се могу разумети и гласови против. Најразумнији је онај који сугерира "једно извињење за све!" То што се тиче нас. Шта ће урадити "друге стране", то је само питање њиховог осећања за категорије какве су историја, победа или пораз. И још неке. На пример, негована институција мржње, чување тешких комплекса инфериорности као националне вредности. И непрекидна лицитација са жртвама и оценама чији су злочинци били гори и суровији.

Можда ће за који месец неко из Загреба или Сарајева, сабрати снаге да се "у име народа" извини Србима за сва зла. А можда и неће. Но, ваљда је са овим што је Тадић рекао у Загребу завршено са српским "испричавањем". Било би претерано још инсистирати на нечему што је већ речено. Нема братских загрљаја, али мора се даље.