Poreklo mržnje

Može li elementarna državnička učtivost da iznervira Srbe? I to posebno one kojima je ispod časti da se bilo kada, bilo kome izvinjavaju! Može! Nerviraju nas protokolarna pokajanja koja se mogu tumačiti kao ponižavajuća. Isto kao i uvrede na koje nismo stigli, nismo uspeli da odgovorimo ravnom merom. Taman kao i licitiranje na temu ko se više puta izvinio, i da li neko uopšte jeste.

A izgleda da je ta moda pokajanja u ime naroda započela još od velikog nemačkog državnika Vilija Branta, koji je bez ikakve teatralnosti pao na kolena pred žrtvama holokausta.

Predsednik poslednjeg modela Jugoslavije, Svetozar Marović, izvinjavao se više puta, svima okolo. Čak nije ni očekivao uzvratnu pažnju na to, niti bar simboličnu recipročnu rečenicu.

Predsednik Srbije Boris Tadić se javno izvinjava po drugi put. Prvi put to beše u Sarajevu, 2004. godine.

Prekjuče, u emisiji hrvatske televizije "Nedjeljom u dva", šef srpske države je rekao ovo: "Svim građanima Hrvatske i svim pripadnicima hrvatskog naroda koje su učinili nesrećnima pripadnici moga naroda, upućujem izvinjenje i preuzimam odgovornost za to!"

To je taj oblik pokajničke učtivosti na visokom nivou, koji bi mogao da bude jedan delikatan i odlučan korak ka pomirenju. Mada se prejakim može učiniti sve što je rečeno "u ime naroda", jer  se na svim stranama zlo može a i mora "individualizovati" i odvojiti od hipoteza o kolektivnoj krivici.

Viteški je od predsednika što na svoja pleća prima teret svih mogućih nesreća koje su učinili pripadnici "njegovog naroda". Pitanje je samo kako će on realizovati tu apostolsku odgovornost! Možda samo kao etičko pristajanje da tegobnu prošlost podeli sa svima koji su bili njeni simboli! Ali, to ipak jako liči na udeo u nošenju kolektivnog krsta.

Toj rečenici ipak nema mnogo zamerki, jer se ona u svojoj biti odnosi na čišćenje kolektivne savesti i (još jedno) priznanje da nam je za deo tamne istorije i te kako potrebna katarza. A nje ne može biti bez spoznaje šta nam se to dogodilo, makar to bilo prilično olako formulisano u jednoj javnoj (pomalo patetičnoj) predsedničkoj izjavi. I to na tuđem terenu, gde se takve tegobne misli uglavnom oslobađaju dnevne političke dogme.

Svakako se mogu razumeti i glasovi protiv. Najrazumniji je onaj koji sugerira "jedno izvinjenje za sve!" To što se tiče nas. Šta će uraditi "druge strane", to je samo pitanje njihovog osećanja za kategorije kakve su istorija, pobeda ili poraz. I još neke. Na primer, negovana institucija mržnje, čuvanje teških kompleksa inferiornosti kao nacionalne vrednosti. I neprekidna licitacija sa žrtvama i ocenama čiji su zločinci bili gori i suroviji.

Možda će za koji mesec neko iz Zagreba ili Sarajeva, sabrati snage da se "u ime naroda" izvini Srbima za sva zla. A možda i neće. No, valjda je sa ovim što je Tadić rekao u Zagrebu završeno sa srpskim "ispričavanjem". Bilo bi preterano još insistirati na nečemu što je već rečeno. Nema bratskih zagrljaja, ali mora se dalje.