Моја божанства су само Кројф и Ленон

Горчин Стојановић, редитељ и уметнички директор Југословенског драмског позоришта, нуди нам две представе, чији садржај као да је изведен из његовог имена. У Београду, у „свом” позоришту, режирао је Андрићеву „Госпођицу”, а у Сарајеву – „Сарајевску позоришну трагедију”. Уз уметничку вредност, обе представе имају и врло горак укус. Реч је о односима који су болно актуелни, то јест предрасудама у међунационалним односима.

Рођен је 19. октобра 1966. у Сарајеву. У Београду је на Факултету драмских уметности, у класи Дејана Мијача, учио посао редитеља. Режирао је око 40 представа у позориштима широм бивше Југославије. Његово дело је и вишеструко награђивани филм „Убиство с предумишљајем”, филм „Стршљен”и ТВ серије „Лисице” и „Оно као љубав”.

У браку с Ивом Милошевић, позоришном редитељком, има сина Јана (6).

Ко је све утицао на ваш развој?

Пре свега родитељи. Отац Велимир је био филмски и позоришни критичар, драмски писац и редитељ на ТВ Сарајево, а мајка Емина је професор енглеског, али и страствени читалац, слушалац и гледалац. Све то чини њен „апарат” којим јако добро уме за сва објашњење да нађе праве речи које су последица прецизних мисли.

А кафана?

Наравно да је на мене утицала и кафана, јер је волим. Али, ја не правим поделу: мој живот – мој посао. Немам хобије. Мени је живот хоби. И хобистички се односим према свему. Одговоран сам највише као отац. Све остало ми је игра. Мени проба почиње у позоришном бифеу и ту се и завршава. Најбоља решења су нађена у бифеу. Ту се разумеју три погледа и две речи. Не буним се кад ми глумци касне на пробу. Опомињем их истом реченицом: „Дођите талентовани, не морате на време.”

Чиме потискујете горак укус живота?

Васпитан сам да се суочавам с проблемима. Али, наравно да понекад пожелим да побегнем из те ситуације. Код мене је то, углавном, бекство у музику. Али, кад је о нека озбиљна мука у питању, суочавам се с њом. Без пардона.

Како прихватате критику?

Како коју. Критику личног живота примам с озбиљношћу. Посебно кад је реч о породици и пријатељима. Критику онога што радим прихватим или не. Уколико ценим особу која ме хвали или куди, онда ми је драго, односно жао. Али, уколико не ценим критичара, онда ми је свеједно. Данашњи критичари су, углавном, саткани од збира предрасуда, незнања и мало злобе!

Да ли имамо нове Стерије и Нушиће?

Ми имамо две изванредне списатељице. То су Биљана Србљановић и Милена Марковић. С друге стране, имамо багаж текстова од Душка Ковачевића, па, уназад, ка Стерији. Значи има се шта играти. Али, пошто је смањена позоришна продукција бојим се да неће бити ни потребно да млади људи пишу!

Ко су ваши редитељи и глумци?

Наши најбољи млади редитељи су Ива Милошевић, Милош Лолић, Марко Манојловић, Ана Ђорђевић и Борис Лијешевић. А кад је о глумцима реч,имам две особе с којима најрадије радим. То су Сергеј Трифуновић, мени најдражи српски глумац, и Ивана В. Јовановић, глумица сомборског Народног позоришта.

Да ли сте блиски и с Кустурицом?

Нисмо блиски, иако смо обојица из Сарајева. Познајемо се деценијама и долазио је у моју кућу. Али, јесам близак с једним другим редитељем из Сарајева – Егоном Савином. Он је, поред осталог, био и асистент Дејана Мијача, мог педагога.

Коју музику слушате?

Кад бисте дошли у моју кућу мислили бисте да је реч о неком лудаку. Цео један зид је у дисковима, а имам и других – гомила музике. Одрастао сам уз рокенрол, а био сам и панкер. Много слушам савремени џез. Људе попут Јана Гарбарека или Кита Џерета. Волим и фантастичног трубача Џона Хасела који се бави нечим што је између амбијенталне музике и музичке езотерије. Слушам много и класичну музику. Сад слушам Моцарта, кога сам раније доживљавао као лако штиво.

Шта мислите о политичком животу Србије?

Мислим да ми немамо талентоване политичаре. Имамо политичаре који немају ни дрскост, ни храброст, ни визију која је потребна да се прескоче неке препреке. И ми већ 200 година ударамо у исте препреке. Значи немамо рођеног вођу. Имали смо једног кога смо дотукли на улици. И сад је готово. Нема више...

Да ли сте верник?

Не. Сем Јохана Кројфа и Џона Ленона немам божанстава којима се клањам.

Шта вам даје наду...

Мој капацитет за наду је тренутно веома смањен. На резерви је. Али, постоји једна нада, а то је, у општем смислу говорећи, чињеница да у Београду увек постоји неки мали противтег злу. То је моја нада.

 ...а шта буди страх?

Страхујем од чињенице да се налазимо на броду чији капетан и чланови посаде немају ни свест, ни одговорност, а ни знање да управљају тим бродом.

Кад се каже љубав, на шта мислите?

На своју породицу. То је моје велико осећање среће.

Шта је за вас секс?

Наставак људског односа другим средствима.

А шта је на ту тему говорио Андрић?

Ево, цитирам га: „Има жена које су неугледне и опоре на очи, као сеоски хлебац, али крију у себи велику и здраву сласт за онога ко се не да збунити спољашњошћу, него гледа и осећа стварније.” То се код Андрића може назвати – ерос писања – што је блиско сексуалном задовољству.

Чију мисао следите?

Само своју.

Да ли увек имате исти став?

Не. Редитељ се, по природи посла, бави анализом, па синтезом, а потом следи став.

Чему вас учи жена?

Свему. Животу, позоришту, опхођењу с људима и другом.

Колики значај придајете јелу?

Огроман. Ја сам, по босанском ставу, погузија. То је особа којој се смисао живота врти око хране.

-----------------------------------------------------------

Наш фудбал није на теренима, већ у канцеларијама

Ко у фудбалу није у форми?

Наш фудбал увек има исти проблем. Он није на теренима, већ у канцеларијама. Оно што је парадигматично и што је занимљиво види се на терену, односно на сцени у позоришту. Али, у нашој земљи, уопштено гледано, постоји стално заседање завере медиокритета. То значи да се не цени озбиљан продор таленатау свим областима живота.