Независна држава незапослених

Када би само 6,2 милиона Шпанаца без посла одлучили да се одвоје од своје земље и заснују такозвану републику незапослених Иберијаца, ова би земља била већа од 11 других чланица ЕУ: Данске(5,5 милиона), Словачке(5,4 милиона), Финске(5,3), Ирске (4,5), Литваније(3,3), Летоније(2,3), Словеније (2,2), Естоније (1,3) или Кипра, Луксембурга и Малте заједно(1,7).

Свакако, 6,2 милиона незапослених Шпанаца нема своје представнике који би могли да заступају њихове интересе, не могу да седе у Савету Европе или да блокирају реформе као што може свака од ових једанаест земаља мањих од хипотетичке републике незапосленог шпанског света.

Аналогија независне европске државе незапослених је свакако исфорсирана, али пошто је ова 2013. у ЕУ проглашена „годином грађана” (чак се и грађани Србије, као државе која би ускоро могла да добије датум за отпочињање преговора о прикључењу позивају да на разним скуповима кажу „отворено” шта мисле о ЕУ), ред је да као кандидати за грађане Европе почнемо „конструктивније” да је критикујемо. Јер, није нам циљ да за пет или десет година најзад уђемо у Европу, а да њу затекнемо у истом или мало бољем стању од оног у коме се Србија данас налази.

Европа није само у економској, већ је и у озбиљној политичкој и моралној кризи. О томе најречитије и егзактно говоре резултати истраживања која су урађена и обелодањена баш пред Дан Европе (9. маја). Да Стари континент данас гладује за новим идејама које би довеле до препорода а не само до изласка из економске кризе, то данас не споре ни неки од умнијих бриселских функционера за разлику од огромне бирократије која, незаинтересована за све друге грађанске невоље, покушава да истера само своје тренутне интересе. Страхује се од даљег пораста евроскептицизма, чак су велики простори захваћени еврофобијама, а поједине бриселске акције просто изазивају разочарење.

Шта да мисли хипотетичка многољудна Независна држава незапослених, коју је у свом есеју у мадридском „Паису” предложио колумниста Хосе Ињасио Торебланка, ако армија бриселских бирократа већ неколико дана штрајкује зато што је најављено „извесно” стезање каиша и у епицентру власти а не само у на периферним територијама ЕУ?

Неколико хиљада бриселских бирократа ступило је у штрајк (јавиле су без коментара све светске агенције) зато што ће им новим буџетом за период од 2014. до 2020. бити ускраћене неке од привилегија које су до сада уживали, као да су изоловано рајско острво, ван Европе и реалног света. Предлаже се, на пример, да стекну право на пензију са 67 уместо са садашњих 63 године, да им се укину неки од додатака које сада уживају, да се умање плате… Најнижи службеници ЕУ у Бриселу зарађују између 2.600 и 4.400 евра месечно, док врхунски стручњаци имају врхунска примања од 19.000 евра месечно. Брисел им плаћа и школарину за децу, до њихове 26. године, а за свако дете добијају још по 400 евра приде. И када се овим примањима дода још 16 одсто на плату за одвојен живот, испада да 4.365 службеника у ЕУ месечно прима више евра него немачка канцеларка Ангела Меркел (21.000 евра), како пише један берлински дневни лист.

Ђаво долази по своје и у Брисел. За седам милијарди евра биће скраћен буџет за плате и бонусе на основу стезања каиша за наредни шестогодишњи период. То је потпуно у складу с препоруком Индијца Каушика Басуа, потпредседника Светске банке и једног од најугледнијих савремених економиста, који истиче да се не доводи у питање потреба за стезањем каиша већ да тај притисак мора бити праведније распоређен. И да без поштења и повратка етичким принципима ниједна особа не може да се развија као личност, па тако ни друштво не може да изађе из кризе.

Пажњу завређује и податак да је у прошлој години Немачка отворила врата за највећи број имиграната. Уз осамсто хиљада „странаца” у Немачку је у потрагу за послом дошло и милион грађана ЕУ. Берлин је обрадован овим добитком за своју привреду, али жали због тога што су многе земље с јужног обода ЕУ остале без својих стручњака, чије су школовање платили.

Не доказује се опредељење за Европу подржавањем оваквог стања којим нико није задовољан, рекао је ових дана један од највиших бриселских функционера. Нај Европљанин је сваки онај који новим примењивим идејама доприноси да овај велики пројекат поново стане на здраве ноге. То се неће десити све док се траћи време и енергија милиона незапослених младих стручних људи без шансе за било какав посао. Јер, у немогућности да се посвете неком градитељском подухвату, млади Европљани кренуће у рушилачке акције и у стварање нових независних националних држава…