Да Неготин буде Салцбург

Неготин – Припремајући се темељно (као и увек) да 2014. и 2015. године у Неготину буду обележена два велика јубилеја Мокрањчевих дана (век од Мокрањчеве смрти и пола века фестивала), селектор ове наше најзначајније музичке светковине, од 2007. године, др Бранка Радовић присетиће се ове године (вели само за себе) и како је тачно пре четири деценије, као бриљантан студент музикологије, први пут допутовала на неготински фестивал. И како је, још тада, почела да сарађује с „Политиком”, као њен музички критичар. Све је то, каже, још више обавезује да се избори да и овогодишњи програм фестивала буде у духу Мокрањца и да се у њему, у складу са Мокрањчевим нотама, нађе места и за јубиларну 200. годишњицу рођења Петра Петровића Његоша, и за 120. годишњицу рођења Милоша Црњанског.

То и због тога што је она „подељена личност”, истовремено и магистар музикологије и доктор филологије (југосветска књижевност), и Његошева Црногорка (докторска дисертација „Његош и музика“), рођена на Цетињу.

Сарадња с „Политиком“ почела је 1973. године и још траје, баш као што од тада траје и љубав према неготинском фестивалу. Наочита и амбициозна млада Црногорка, која је одмах побрала све симпатије многобројних учесника неготинске феште, заблистала је те године својим првим стручним радом на музичком симпозијуму. Мокрањац је, иначе, у свим њеним стручним и новинским текстовима божанство.

Дивила се, истовремено, пуна страхопоштовања, и људима који су тада у Неготину водили тај симпозијум. Сећа се великана као што су били Петар Бингулац, Роксанда Пејовић, Предраг Милошевић... У текстовима у „Политици” она уздиже и брани Мокрањца, бори се за његову међународну афирмацију. Али, истовремено, почиње, тих година, и њено младалачко супротстављање музичком естаблишменту. Нападала је програме који нису испуњавали ни део њених и стручних очекивања, који су, непримерено Мокрањчевом духу, „прављени брзоплето, без икаквог резона и смисла”.

– Прво су ме изопштили из чувеног фестивалског „Подрумчета”, у коме је богата трпеза, са пуно крајинских вина, обилато и бесплатно подмиривала све учеснике и „значајне“ госте фестивала. Скоро да сам се осећала као „персона нон грата”. Али, нисам се дала збунити и покорити. Веровала сам чврсто да ће дух Мокрањца победити и да ћемо победити сви који смо у то веровали. Међу таквим били су др Драгослав Девић, Коста Бабић, Зоран Христић, академик Дејан Деспић... Много нам је свима тада помагао Неготинац Мића Стефановић, дугогодишњи виспрени секретар Организационог одбора Мокрањчевих дана. Њих сам често хвалила у „Политици” и, истовремено, критиковала импровизаторе. Оне који су умишљали да је Неготин забита провинција и да у програм његовог фестивала може да уђе свашта – каже Бранка Радовић.

Као дугогодишњи педагог и директор београдске Музичке школе Мокрањац, Бранка Радовић у Неготин доводи и своје ђаке и ђаке свих осталих музичких школа у Србији које носе Мокрањчево име.

Време је да Србија у Мокрањчевим данима препозна свој бренд. Бранка Радовић о томе  убедљиво говори годинама, а као пример наводи Моцартов родни Салцбург. Све је изводљиво ако се сви својски упрегну. И због прилике за културни туризам.

Изборила се селекторка Бранка Радовић и за то да 2010. године у Министарству културе буде потписан протокол о суфинансирању Мокрањчевих дана. И да се овом фестивалу на тај начин да предност над многим другим нашим фештама неупоредиво мањег значаја. Већ сви запажају да су програми фестивала од тада обимнији и занимљивији. Враћен је сјај традиционалном натпевању хорова. Долазе такмичари из свих бивших југословенских република, а победник је, 2011. године, био и хор „Салутарис” из Белорусије. Те године 30. годишњицу дириговања прославила је, праћена овацијама, и легендарна Даринка Матић Маровић, чест и драг учесник неготинског фестивала.

У последње три године, у Мокрањчевом духу, обележене су значајне годишњице рођења Шумана, Шопена, Даворина Јенка... Бриљирали су, традиционално, Прво београдско певачко друштво, хор и оркестар РТС-а. У програм фестивала добро је уклопљен и чувени мјузикл „Коса“ (у извођењу глумаца Атељеа 212), било је и допадљивих балетских представа и изложби слика Саве Шумановића, Владимира Величковића, Оље Ивањицки. Био је у Неготину и чувени лондонски гудачки квартет „Бродски“, и руски хор „Глинка“. Уписано је да је 2011. година била рекордна по броју посетилаца: осам хиљада у салама и хиљаду на отвореном простору.

У сусрет јубилејима 2014. и 2015. године биће и више обавеза. Треба завршити монографију о Мокрањцу и филм о његовом животу. Бранка Радовић волела би да буде завршен и балет на основу писама Мокрањчеве супруге Мице... Она верује и да ће у јубиларним годинама Мокрањчеви дани бити уписани у протокол највећих светских фестивала. И каже:

– Све је, заиста, оствариво. Треба нам помоћ свих: државе, пријатеља фестивала, наших људи из дијаспоре...