Неће ваљда Словенија да банкротира

Стварно, нема смисла, Словенија да банкротира! Једина земља која је успешно заобишла све приватизације, транзиције и остале (неолибералне) рецепте. И не само то: нема земље која је јаче залупила врата странцима, а лакше ушла у Европску унију! Треба ли рећи – ствар је функционисала двадесет година, и јаче!

И тек од пре неки дан слушамо другачију причу. Уместо романтичног надимка „мала Швајцарска”, Словенију сада називају земљом буразерског капитализма (crony capitalism), a медији јављају како тамо шачица људи управља привредом и политиком и свеукупним друштвеним животом.

Чудна ми чуда, размишљам. Ако ћемо поштено, није ли исто у Црној Гори? Ако ћемо баш поштено – није ли исто и у Србији?

Значи ли то да ћемо и ми банкротирати, далеко било?

Знам да одговор мора да буде кратак, па ево: нећемо одмах, а сигурно нећемо због урушеног и корумпираног банкарског система, какав је дијагностификован у Словенији. Где је ствар отишла тако далеко да међународне организације отворено сумњају и све гласније оптужују Словенију за кривотворење података које оданде добијају.

Извештај ОЕЦД-а нам, тако, открива да је словеначка влада за процену ризичних кредитa ангажовала само једну, уместо барем две (независне) консултантске куће, што је пракса у озбиљном свету. А ни та једна коју су добили, кажу, не ваља, јер „претпоставке дубинске (due dilligence) анализе нису биле довољно конзервативне”. Када бисмо то превели на српски језик, реченица би гласила: „Ала су ови штимовали резултате, то је чудо једно!”.

Шта ли то Словенци крију? Па, углавном – све. Словенци кажу да лоши кредити чине петнаест одсто свих пласмана, а ОЕЦД им каже – имате их три до четири пута више!

Док ММФ објашњава да је проблем још дубљи. Ствар је, кажу, у томе што једни те исти људи воде и привреду и банке и медије – и управљају државом. Што је појава која се може сажети у две речи: буразерски капитализам.

Који је у Словенији – хајде да признамо – много израженији него у Србији, из два разлога. Прво, код нас су банке махом приватизоване, а власници су странци, па су рачуни углавном – у реду. И друго, неким срећним стицајем околности избегли смо ту ваучерску приватизацију, после које се, као сада у Словенији, не зна ни ко је власник фирме, ни ко чиме управља, ни ништа.

Зато Словенци сада намеравају да праве – трећу приватизацију. Стижу најаве о томе да намеравају најпре да подржаве педесет до сто најзначајнијих словеначких предузећа – а затим поново да их приватизују. То ће, кажу, помоћи да се коначно одлучи ко је газда највећих привредних система у држави.

Али им ни то баш не иде како треба, већ су отпочеле афере. Стижу вести да је тамошња народна банка у тајности већ изабрала фирме којима ће дати финансијску помоћ, кажу да је лично гувернер са њима утаначио ствар. У медијима се већ јављају наслови: „Јанковићева Словенија, д.д., – темпирана бомба корупције”, алудирајући на повратак легендарног словеначког тајкуна Зорана Јанковића у словеначку државну политику,као и на велику хармонију у изјавама премијерке Братушек и Зорана Јанковића поводом државне помоћи која ће бити додељена фирми „Цимос” – са којом овај привредник, државник и (како медији наводе) кадровик у словеначком судству сигурно нема никакве везе.

Једно је, ипак, јасно: Словенија за сада нема намеру ништа да мења. Премијерка најављује државну помоћ најбољим предузећима, која су листом – пред банкротом. Банке, које су у већинском државном власништву, остаће државне, упркос захтевима међународних финансијских организација које траже од Словеније да приватизује своје четири велике банке, које чине 80 одсто њиховог банкарског система. Када се на такав захтев огласи премијерка, па каже: „Жеља ми је да приватизујемо једну банку” – није ли јасно да ту, барем за сада, неће бити промена?

Па, ипак, неће Словенија тако лако да банкротира. Најпре, штити их чланство у Европској унији, и још више – чланство у Европској централној банци. А штити их и то што су прагматични. Ако другачије не буде ишло, приватизоваће они и привреду и банке – и остаће у очима света „мала Швајцарска”.

Неки буразери знају како се ради, а неки – не знају.

Професорка Економског факултета, чланица ЦЛДС-а