Државна брука

Уколико пацијент који има шећерну болест ових дана уђе у државну апотеку суочиће се са непријатном чињеницом: нема инсулина. Фармацеуткиње углавном слежу раменима говорећи да је држава крива због таквог стања, а притом никоме од њих није пало на памет да позове телефоном колеге из других апотека и упитају их да ли, можда, код њих има спасоносне терапије за дијабетичаре како би пацијент знао коме да се обрати за помоћ. Недопустиво је да се по ко зна који пут јављају несташице одређених медикамената, а да директори апотека криве државу за такво стање и успостављање система јавних набавки, док се руководиoци РФЗО и Министарства здравља правдају тиме да прописи морају да се поштују и да не сме доћи до недостатка лекова на рафовима апотека.

И док се апотекари навикавају на нови систем набавке лекова, пацијенти на својој кожи осећају последице њиховог неслагања са здравственим властима. Оболели од шећерне болести којима је „инсулин” једини лек морају да обијају прагове апотека док не нађу ону у којој се случајно затекла која залиха препарата.

Нико не размишља о томе колико могу да буду кобне последице неузимања „инсулина”, јер уколико га болесник не добије у одређеном року може да западне у кому. Инсулин је хормон, који регулише ниво глукозе у крви, а помоћу њега глукоза из крвотока доспева до ћелија. У зависности од типа дијабетеса, оболели производе премало или не производе уопште инсулин, односно произведени инсулин не може да делује како би требало и зато морају да га узимају, како би се ниво шећера у крви држао под контролом у току целог дана.

Незванични подаци говоре да је број дијабетичара на инсулинској терапији у Србији од 2004. године порастао за 50 одсто, а издвајање државе за њихово лечење за чак 400 одсто. У нашој земљи има више од 88.000 регистрованих дијабетичара који примају инсулин и више од пола милиона оних који су на терапији таблетама. Неки од оних који узимају лекове морају повремено да добијају и инсулин тако да је реално још већи број оних којима је потребан овај препарат.

Оно што ову ситуацију чини бесмисленијом јесте чињеница да се не зна колико ће тачно ове несташице трајати, јер се крај проблема не назире. Пацијентима једино преостаје да узму, уколико је то могуће, слободан дан са посла и улазе из једне у другу приватну апотеку у потрази за инсулином. А ако се има у виду чињеница да оболели од шећерне болести губе годишње чак 20 радних дана чекајући на прегледе и да морају с времена на време да оверавају документацију, иако је реч о доживотној болести, јасно је да овим болесницима нимало није лако да се изборе са препрекама које им отежавају свакодневни живот.

Још једна државна брука која неће пореметити сан министара, државних секретара, директора државних фирми...