Državna bruka

Ukoliko pacijent koji ima šećernu bolest ovih dana uđe u državnu apoteku suočiće se sa neprijatnom činjenicom: nema insulina. Farmaceutkinje uglavnom sležu ramenima govoreći da je država kriva zbog takvog stanja, a pritom nikome od njih nije palo na pamet da pozove telefonom kolege iz drugih apoteka i upitaju ih da li, možda, kod njih ima spasonosne terapije za dijabetičare kako bi pacijent znao kome da se obrati za pomoć. Nedopustivo je da se po ko zna koji put javljaju nestašice određenih medikamenata, a da direktori apoteka krive državu za takvo stanje i uspostavljanje sistema javnih nabavki, dok se rukovodioci RFZO i Ministarstva zdravlja pravdaju time da propisi moraju da se poštuju i da ne sme doći do nedostatka lekova na rafovima apoteka.

I dok se apotekari navikavaju na novi sistem nabavke lekova, pacijenti na svojoj koži osećaju posledice njihovog neslaganja sa zdravstvenim vlastima. Oboleli od šećerne bolesti kojima je „insulin” jedini lek moraju da obijaju pragove apoteka dok ne nađu onu u kojoj se slučajno zatekla koja zaliha preparata.

Niko ne razmišlja o tome koliko mogu da budu kobne posledice neuzimanja „insulina”, jer ukoliko ga bolesnik ne dobije u određenom roku može da zapadne u komu. Insulin je hormon, koji reguliše nivo glukoze u krvi, a pomoću njega glukoza iz krvotoka dospeva do ćelija. U zavisnosti od tipa dijabetesa, oboleli proizvode premalo ili ne proizvode uopšte insulin, odnosno proizvedeni insulin ne može da deluje kako bi trebalo i zato moraju da ga uzimaju, kako bi se nivo šećera u krvi držao pod kontrolom u toku celog dana.

Nezvanični podaci govore da je broj dijabetičara na insulinskoj terapiji u Srbiji od 2004. godine porastao za 50 odsto, a izdvajanje države za njihovo lečenje za čak 400 odsto. U našoj zemlji ima više od 88.000 registrovanih dijabetičara koji primaju insulin i više od pola miliona onih koji su na terapiji tabletama. Neki od onih koji uzimaju lekove moraju povremeno da dobijaju i insulin tako da je realno još veći broj onih kojima je potreban ovaj preparat.

Ono što ovu situaciju čini besmislenijom jeste činjenica da se ne zna koliko će tačno ove nestašice trajati, jer se kraj problema ne nazire. Pacijentima jedino preostaje da uzmu, ukoliko je to moguće, slobodan dan sa posla i ulaze iz jedne u drugu privatnu apoteku u potrazi za insulinom. A ako se ima u vidu činjenica da oboleli od šećerne bolesti gube godišnje čak 20 radnih dana čekajući na preglede i da moraju s vremena na vreme da overavaju dokumentaciju, iako je reč o doživotnoj bolesti, jasno je da ovim bolesnicima nimalo nije lako da se izbore sa preprekama koje im otežavaju svakodnevni život.

Još jedna državna bruka koja neće poremetiti san ministara, državnih sekretara, direktora državnih firmi...