Нема опоравка економије без кредита

Српска привреда се покренула из мртвила. Бар тако каже статистика својим податком о расту БДП у првом кварталу ове године. И не само то. Све указује да ће се раст наставити и у наредном тромесечју.

Неки подаци попут онога о паду кредитне активности предузећа од три одсто у априлу, бацају сенку на ове прве охрабрујуће податке. Јер, може ли, уопште, бити замајца привредне активности без нових кредита? Не може. Те две ствари су, како каже економска струка, у директној вези.

Верољуб Дугалић, секретар Удружења банака, каже да је познато да привредног раста нема без инвестиција, а да њих нема без кредита.

– Радују ме подаци о оживљавању привредне активности, али је чињеница да сада нема много фирми којима би банке могле да одобре кредит. Оне имају новца, али не и поверења у дужнике. Уколико се остваре најављене инвестиције из Уједињених Арапских Емирата у пољопривреду, САД у ИТ сектор, као и улагања из Турске, то ће бити значајан импулс, јер ће сви они који раде са њима морати да се покрену и уложе да би могли да раде – каже Дугалић.

Досадашња искуства, без изузетка, показују везу кредита и привредног раста. Тако су у 2007. години кредити правним лицима у односу на годину дана пре тога повећани 57 одсто, а те године имали смо највећи раст БДП-а у новије време. Те године компаније су од банака повукле 488 милијарди динара, а поређења ради 2012. године 1.117 милијарди динара. Иако је на први поглед раст кредита привреди дуплиран, Дугалић објашњава да то није тако, јер је инфлација од десет одсто годишњих у просеку обезвређивала износ и да смо мање-више на истом. Кумулативна инфлација је од 2006. до 2102. чак 93 одсто.

– Предузећа зависе од кредита, јер немају своју акумулацију. Хиперинфлација је деведесетих појела све динарске депозите и фондове који касније, због санкција, нису могли да буду обновљени – каже овај стручњак.

Професор Економског факултета у Београду Милојко Арсић указује да постојећи раст привредне активности дугујемо само појединим делатностима у ауто и хемијској индустрији и енергетици.

– Тим компанијама кредити ни не требају или их повлаче на међународном тржишту од матичних фирми. Реч је о „Фијату”, „Штади”, која је купила „Хемофарм”, и НИС-у. Пад кредитне активности кочница је за општи напредак привреде који би обухватио шире делатности – указује Арсић.

Што је криза дужа, а она у Европи траје већ пету годину, мала, средња, али и велика предузећа све се више исцрпљују, а и оно што су до сада успевали да премосте више не могу. Компаније не само да смањују кредите већ настоје и да се раздуже. То је, каже Арсић, зачарани круг, а за Србију као малу земљу нема брзих решења.

– Кредити којима се субвенционише камата, добра су мера, јер могу да омогуће велики број зајмова. При том ризик је на банкама, не на држави – каже Арсић.

Директор Уније послодаваца Драгољуб Рајић указује да је пре кризе свако треће предузећа од 109.000 узимало краткорочни или дугорочни кредит од банке, а да сада то чини свако пето.

– Банке су процениле да је ризично да им одобре зајам, а с друге стране, због пада тражње, компаније одустају од инвестиција. Код нас свако 11 предузеће има нешто да извезе што значи да смо усмерени већином на домаће тржиште, а ту је тражња пала. Подаци показују да је пад у трговини робом и услугама у односу на 2008. годину чак 30,05 одсто – објашњава Рајић.

Предузећа су више окренута раздуживању и одржавању текуће ликвидности. На инвестиције не помишљају што сведочи и податак да на чак 13 кредита за ликвидност долази само један инвестициони. Кредите готово искључиво узимају извозници.

Неке привредне гране показују знаке опоравка, али грађевинарство је у највећој дубиози до сада. Грађевинска сезона је, а све стоји, каже Рајић. Лоше је и код текстилаца. Поправили су се хемијска, ауто, металска индустрија. Напретка има и ИТ сектору, али не треба заборавити да су они имали већи пад 2009, 2010. године.

– Предузећа се труде да избаце нови производ делом из сопствених средстава. Међутим, за тако нешто, ако се ради о извозу, потребна су позамашна средства за стандардизовање производње по њиховим критеријумима. Да би било напретка потребно је да здраве фирме добију у наредних неколико година 400-500 милиона евра кредита, али по каматама од два одсто, на пример. У противном, овим темпом ће бити потребно 20-30 година да удвостручимо извоз. Кредите треба омогућити онима који праве новац, а не губиташима на које је држава, за више од деценије, потрошила 4,3 милијарде евра, што на субвенције што на повезивање стажа. Они који умеју да раде од тога би направили десет милијарди евра, што би се одразило и на приходе у буџету, па не би морало да буде оволиког задуживања. Треба помоћи домаћим фирмама, јер страни улагачи попут Словачке, која је привукла највише инвестиција, запошљавају 15 одсто радне снаге – каже Рајић.