Бечке фестивалске недеље

Специјално за „Политику”

Беч – Шеснаест година од свог ступања на чело Бечких фестивалских недеља, на почетку као директор глумачког програма, а касније као интендант фестивала, Лик Бонди се од публике опрашта програмом који се састоји од 41 продукције из 36 земаља. Својим апелом на реполитизацију позоришне уметности Бонди одржава провокативно-критичку стратегију која је свој фестивалски врхунац видела 2000. реализацијом пројекта „Странци напоље!” Кристофа Шлингенсифа, насталог недуго по склапању владајуће коалиције између Аустријске народне странке и Слободарске партије Аустрије.

Бонди се као интендант последњи пут поклања публици Бечких фестивалских недеља и са две представе у својој режији – новом интерпретацијом Молијерове комедије „Тартиф” за коју црпи инспирацију од „савремених Тартифа” попут бившег француског министра за државни буџет Жерома Козака и аустријског политичара Увеа Шојха (недавно осуђеног због корупције) и „Повратком” Харолда Пинтера, гостујућом представом париског Одеон театра у којој главне улоге тумаче Емануел Сење (супруга Романа Поланског), Бруно Ганц и Луј Гарел.

Отварање Бечких фестивалских недеља које се традиционално одржава испред Градске куће је у петак 10. маја прошло у знаку „Веналид” – од 17. века типично бечког музичког жанра певаног на локалном дијалекту. Паралелно са дешавањима испред градске куће, Ликовне академије и Сецесије, у потоњој је отворена изложба „Немир форми” која се протеже на три локације (употребљен је и „Фрајраум” Музејског кварта). На овој конфузно конципираној изложби која би требалo да одражава снажне политичке поруке – од марксистичке мисли до отпора корумпираним и недемократским владама, борбе против нарко-мафије, супротстављању непоштовања људских права и експлоатацији јефтине радне снаге, налази се 100 радова 70 интернационалних уметника који се губе у непрегледном мору лоше обележеног и неспретно одабраног садржаја.

Срећнија судбина прати програм „Into the City” који се бави темом музике и политике. Концертима на отвореном, перформансима, предавањима, подијумским дискусијама, инсталацијама, изложбама, радионицама и филмом, публика се потиче на размишљање о темама попут цензуре и ограничења слободе у личном и уметничком изражавању, и у такозваном демократском свету.

Снажну музичку поруку носи и једно од дела поручених за фестивал: „Балада о Ел Муерту” аргентинског композитора Дијега Колатија и колумбијског аутора Хуана Тафура у режији Израелца Ханана Ишаја. Балада је музички инспирисана традицијом „нарко-коридоса” (песмама које су раније биле симбол мексичке револуције, али које су од седамдесетих година прошлог века хвалоспеви нарко-босовима), и наративно-крвавим ратовима банди дроге који су само од 2006. однели живот 60.000 људи.

Директор Миланске скале (и заменик директора Париске опере) Штефан Лисне који је задужен за музички део Бечких фестивалских недеља, већ неколико година ставља акценат на савремене композиције, тако да се ове године на програму, сем поменутих продукција, налазе: наруџба „Исписано на кожи”, опера у три чина британског композитора Џорџа Бенџамина (према тексту Мартина Кримпа, у режији Кејти Мичел), музичко драмско дело „Читаво небо изнад земље; Венди синдром” шпанске уметнице перформанса Ангелике Лидел са музиком јужнокорејског композитора Чоа Јонга Вука и „Последњи дани” Кристофа Марталера са композицијама двадесетак савремених композитора. Једно класично дело, наиме Вердијева четворочинка „Трубадур”, којом се обележава двестота годишњица рођења славног италијанског композитора, продукција је филмског и позоришног редитеља Филипа Штелцла, у извођењу радио-симфонијског оркестра радио телевизије Аустрије којим диригује Омер Мајр Велбер.

Током бечке премијере драме „О концепту лица, везаног за сина божијег” Ромеа Кастелучија одржане 11. маја у Бургтеатру, део публике је паролама и повицима негодовања покушао да прекине представу због редитељеве наводне „мржње према хришћанству” као реакцију на сцену у којој група деце ручним (пластичним) гранатама гађа пројекцију „Исуса, спаситеља света” Антонела де Месине. Кастелучијева контроверзна представа је прича о старењу у којој син већину времена посвећује пресвлачењу свог инконтинентног оца (што је публици, оптички али и кроз специјалне „ароматичне” ефекте болно приближено), док над њим све време бди поменут Исусов портрет. Питање које се спонтано поставља је да ли је дотичан протест стваран или део искалкулисане провокације.