Када застава завијори

Од нашег специјалног извештача
Кан, 17. маја – Још се нису слегли утисци после синоћне свечаности отварања 60. Канског фестивала, која је у дворани Лимијер била скромнија него што се то од јубилеја дало очекивати. Наравно, сасвим је друга ствар било оно "шепурење" дуж импозантног кроазетског црвеног тепиха који, последњих година, све више служи промоцији нових достигнућа магова светске модне индустрије него филмским ствараоцима. Уосталом, не каже се џабе да су кански и холивудско-оскаровски црвени теписи две најважније модно-филмске институције на свету (о томе је, нашироко уз берзанске извештаје, недавно писано чак и на страницама "Financial Times). Ко се на њима бар једном у животу није појавио, сматра се, као да не постоји.

Што се представника српског филма тиче, или боље рећи – "српске филмске индустрије" – јер, тако наше кинематографско стање званично називају у Филмском центру Србије, за њих фестивал још није почео. Ко год је првог дана свратио до нашег, скупо плаћеног, штанда затекао је празан и закључан простор, и нашу заставу како се поносно вијори. Шта год да је разлог кашњења, иначе традиционално неорганизованих, посленика ФСЦ-а, великог оправдања више заиста не може бити. Јер, или ћеш припреме почети и обавити на време и играти по правилима, или у игру улазити нећеш. Тако је професионалније и поштеније. Уосталом, нису они до Кана довели чак ни младог Павла Вучковића (у конкуренцији Синефондасиона), а камоли Емира Кустурицу (у конкуренцији за "Златну палму"), чије се име налази међу првима исписано на корицама фестивалског каталога и свих пратећих публикација, а лице смешка са спота јубиларног фестивала...

За све друге, фестивал је већ почео да се захуктава. После филма Вонга Кар-Ваија, у конкуренцији је представљен хиперреалистички румунски филм "4 месеца, 3 недеље и 2 дана" Кристиана Мунгиуа. Ово је први филм из његовог серијала "Приче из Златног доба", у којем аутор нуди субјективну историју румунског комунизма кроз урбане легенде и различите приче које фокусирају лична мишљења о несрећном периоду у којем је ваљало живети "нормалан", свакодневни живот.

У случају првог филма, у ауторовом фокусу су две младе становнице студентског дома. Кроз илегални прекид трудноће једне од њих, Мунгиу нуди слику стања друштва, беду и корупцију, бирократску еквилибристику, лицемерје интелектуалаца, безнађе младе генерације али и шокантну сцену побаченог плода, старости баш као из филмског наслова, на поду купатила једне бедне хотелске собе. Упечатљив и снажан филм, готово документаристичке структуре и на таласу све успешнијег "новог румунског филма".

Данас ће много помпе бити посвећено високобуџетском холивудском филму "Зодијак" Дејвида Финчера ("Соба за панику", "Боксерски клуб", "Седам", "Осми путник 3"), чија се симултана премијера широм света поклапа са овдашњом канском. После "Црне Далије" и "Холивудленда", ово је још један филм према истинитим догађајима, о никада расветљеним злочинима који су у различитим периодима потресали Америку (адаптација бестселера Роберта Грејсмита). У случају Финчеровог филма, реч је о заливском серијском убици који је после почињених злочина деценијама терорисао Сан Франциско, шаљући медијима и властима шифрирана писма. Лов на серијског убицу постаје опсесија неколицине људи који годинама раде на разрешењу случаја, а главне ликове тумаче Марк Рафало, Џејк Џиленхал, Роберт Дауни јуниор, Ентони Едвардс и Брајан Кокс. "Зодијак" је у поређењу са Финчеровим филмом "Седам" мање сензационалистички и блеђи филм. Али, то и није проблем, већи је проблем у томе шта тражи овај, и овакав, филм у конкуренцији за "Златну палму"?

Част да вечерас отвори угледни кански (такође такмичарски) програм "Известан поглед" припала је филму "Лет црвеног балона" славног кинеског редитеља Хо Шијао-Шијена, првом који је овај редитељ снимио у Француској и на француском језику, поверивши главну улогу Жилијет Бинош. Она тумачи лик самохране мајке седмогодишњег дечака кога, где год да крене широм Париза, прати мистериозни црвени балон и дадиља – тајванска студенткиња Сонг Фанг. Није без значаја чињеница да је овај Шијенов филм иницирао Серж Лемоан, председник париског Музеја д′Орсеј поводом музејског јубилеја, а са идејом да се споје модерни уметници са класицима филма, уз један једини услов – да музеј буде присутан у филму на начин који то одреди аутор. Тако је "Лет црвеног балона", заправо, први филм из будућег музејског серијала.