Опасност за ЕУ лежи у њој самој

Ни широки осмеси и дуги загрљаји француског председника Франсоа Оланда и немачке канцеларке Ангеле Меркел нису убедили посматраче да је напрасно дошло до стварања „Мерколанда” који ће помоћи да Европска унија и из ове кризе изађе интегрисанија и јача. Ни то што је Меркелова у једном тренутку грешком ословила Оланда са Франсоа Митеран, није разуверило оне који не верују да у ЕУ поново наступа време веома плодне сарадње Француске и Немачке, забележено између 1982. и 1998. у време Митерана и Меркелиног „политичког оца” Хелмута Кола. Ни чињеница да су два лидера предложила значајан корак у већој интеграцији земаља еврозоне тако што би био уведен председник Еврогрупе са пуним радним временом и знатно већим овлашћењима од досадашњих, није одагнало утисак да лидери ЕУ још нису смогли снаге да заиста пристану на уједињенију ЕУ.

Разлози за тај закључак могу лако да се уоче у догађајима минулих десет дана, када су три најјаче силе ЕУ – Немачка, Француска и Велика Британија – показале на најочигледнији начин да су им сопствени краткорочни интереси пречи од било каквих дугорочних заједничких интереса на европском нивоу.

Неколико дана пошто је позвао на формирање својеврсне економске владе на нивоу еврозоне, која би временом добила и политичка овлашћења, француски председник је добио својеврстан поклон из Брисела – Европска комисија је ублажила политику строге штедње, којој се противи Оланд, и дала рок Паризу да до 2015. године смањи буџетски дефицит са садашњих 3,9 одсто на испод три одсто, колико је прописано правилима еврозоне. Додатне две године за сређивање буџетске касе добиле су и Шпанија, Словенија и Пољска, док су Белгија, Холандија и Португалија добиле рок од годину дана.

Премда је овај корак извршног тела, односно својеврсне владе ЕУ, у сагласју са Оландовим противљењем да се искључиво строгим мерама штедње постигне смањење дугова, из Јелисејске палате стигла је оштра критика упућена Бриселу. Наиме, председник Европске комисије Жозе Мануел Барозо и европски комесар за финансије Оли Рен су се дрзнули да кажу Паризу оно што сви иоле упућенији зналци прилика знају – Француска мора да спроведе структурне реформе социјалног и пензионог система, јер је у протеклих 20 година изгубила конкурентност. На то је Оланд помало дрско одговорио Бриселу да „не може Европска комисија да нареди Француској шта мора да ради” да би само дан касније са Меркеловом позивао на формирање економске владе са већим овлашћењима. Премда је јасно да је Оланд овом изјавом хтео да испадне чврст и одлучан пред својим сународницима међу бележи рекордно мало поверење, није јасно како ће да буде тако храбар пред неким будућим, новим овлашћењима ојачаним, председником Еврогрупе који ће му сигурно рећи исто што и Барозо.

Иако се, попут Оланда, и Меркелова сада залаже за економску владу еврозоне, ни њу није заобишао „вирус” који је напао лидере ЕУ да заједничке интересе „двадесетседморице” бацају под ноге зарад краткорочног профита сопственог народа. Тако је зарад уносних уговора немачких фирми о инвестицијама у Кини, Меркелова јавно критиковала потез европског комесара за трговину Карела де Гухта, који је предложио увођење привремених казнених царина на увоз соларних панела из Кине због сумње да их кинески произвођачи продају по дампинг цени. Премда не мали број експерата кажу да аргументи иду у прилог комесаровом предлогу, канцеларка је доказала да јој је пречи извоз немачке индустрије него солидарност и компромис на којем се заснива европско заједништво.

Ништа солидарнији нису били ни Британци, подржани од Француза, када се ове недеље одлучивало о томе да ли да се продужи ембарго на извоз оружја у Сирију. Њихово инсистирање да се омогући наоружавање сиријских побуњеника, не само што је изазвало оштру реакцију Русија која са САД покушава да организује мировну конференцију, него је свима показала огроман раскол у спољнополитичким и безбедносним интересима чланица ЕУ. Раскол који за последицу сада има то да свака чланица ЕУ може сама да одлучи да ли ће побуњеницима слати оружје или не.

Залагање за економску владу а притом непоштовање препорука садашњег извршног тела ЕУ, као стављање националних интереса испред заједничких чак и по цену потпуно разједињене политике на нивоу Уније, ни мало не доприноси нити решавању свих изазова с којим се суочава ЕУ, нити да је њени сопствени грађани сагледавају као успешну заједницу. Будући да испада да су управо лидери ЕУ, односно неки њихови потези, највећа опасност за ЕУ, не треба да чуди да опада поверење грађана у ЕУ.

Све то ће садашњи лидери осетити тек на изборима за Европски парламент 2014. године. Управо тада њихови традиционални гласачи на националним изборима неће изаћи на европске изборе, јер су им управо они смучили ЕУ премда суштински нису против ње. Насупрот томе, на изборе за ЕП изаћи ће они који имају знатно радикалније ставове према ЕУ – бирачи странака крајње деснице и крајње левице. То је та „катастрофа на европским изборима” коју је, уколико се нешто не промени у функционисању институција ЕУ, ових дана најавио бивши француски председник Валери Жискар д`Естен.