Горштачка голгота

Мирко Гојковић (60) задужио је овог пролећа своје следовање чемера, јер лева нога није могла да се одупре гангрени и одсад ће, у својој горској нигдини, морати да се испомаже дрвеном. Тако му је запало у деоби животне среће, а остарели планинци с Голије од такве неправде бране се истином да је слаб човек који не отрпи ударац.

Бивши путар из Брусника, сиромах из брвнаре, после операције у чачанској болници и ампутације ноге, отпуштен је кући и 24. маја из санитета истоварен на аутобуској станици у Ивањици. Пред њим је тада стајало још 49 километара пута и без пута, до својих на Голији. Тог поподнева сељани у Девићима, 36 километара после Ивањице и 13 километара пре Миркове куће у Бруснику, запрепашћено су гледали како га путници износе из минибуса који држи ту линију. Бар дотле, до Девића, могао је да дође и санитет ивањичког Дома здравља и тако макар преполови срамоту што је непокретан човек остављен на аутобуском перону. Он је преживео и тај дан, али се село побунило, јавило новинарима и тако је у јавности убрзо освануло питање, не шта ће бити са Мирком, него што ће бити с нама?

Зар је могуће, а сва је прилика да јесте, да је на перону остављен зато што, опхрван немаштином, животари на зачељу овог друштва, које је и само у великој изнудици?

Док је био у снази, одржавао је насути друм од Девића до Брусника, за 12.000 динара месечно, па се разболео. Понеку цркавицу примао је од Центра за социјални рад у Ивањици и тако ушао у раздобље живота кад су све већи бивали и немаштина и обавезе.

Примамљиво звучи да је породица могла да га преузме после операције у чачанској болници. Која породица? Супруга у планини на којој је кућа остала, кћерка и син у Дому ученика у Ивањици, или друга кћи која је још с родитељима у селу и иде у шести основне у Девићима? Тако се и зато се Мирко Гојковић 24. маја обрео у минибусу на линији Ивањица–Девићи, без динара за карту. Имао је уз себе мобилни и уме да се јави, па је његова сестра у Девићима сазнала да је у аутобусу, сачекала и замолила суседа да га „ладом нивом” превезе одатле до Брусника.

По логици живота у малим местима његови становници већ знају ко је ускратио санитет Гојковићу. Директор ивањичког Дома здравља, др Милан Васовић, надлежан по природи ствари, рекао је новинарима у микрофон и камеру нешто од чега је тешко направити сложну целину: да он није „дужан да попуњава простор у новинама”, да су то „трице и кучине”, да „нема појма о чему је реч”, те да ће „испитати случај”. Предстоји му, сигурно, разјашњење с послодавцима око одлуке да се човек, довезен са операције, остави на аутобуској станици.

Ма чија одлука била, не може се одбранити. Јер, у традицији ових брђана од памтивека постоји, и ваљда још живи, веровање да сиромаха можете гледати с висине само док му пружате руку да би устао.