Gorštačka golgota

Mirko Gojković (60) zadužio je ovog proleća svoje sledovanje čemera, jer leva noga nije mogla da se odupre gangreni i odsad će, u svojoj gorskoj nigdini, morati da se ispomaže drvenom. Tako mu je zapalo u deobi životne sreće, a ostareli planinci s Golije od takve nepravde brane se istinom da je slab čovek koji ne otrpi udarac.

Bivši putar iz Brusnika, siromah iz brvnare, posle operacije u čačanskoj bolnici i amputacije noge, otpušten je kući i 24. maja iz saniteta istovaren na autobuskoj stanici u Ivanjici. Pred njim je tada stajalo još 49 kilometara puta i bez puta, do svojih na Goliji. Tog popodneva seljani u Devićima, 36 kilometara posle Ivanjice i 13 kilometara pre Mirkove kuće u Brusniku, zaprepašćeno su gledali kako ga putnici iznose iz minibusa koji drži tu liniju. Bar dotle, do Devića, mogao je da dođe i sanitet ivanjičkog Doma zdravlja i tako makar prepolovi sramotu što je nepokretan čovek ostavljen na autobuskom peronu. On je preživeo i taj dan, ali se selo pobunilo, javilo novinarima i tako je u javnosti ubrzo osvanulo pitanje, ne šta će biti sa Mirkom, nego što će biti s nama?

Zar je moguće, a sva je prilika da jeste, da je na peronu ostavljen zato što, ophrvan nemaštinom, životari na začelju ovog društva, koje je i samo u velikoj iznudici?

Dok je bio u snazi, održavao je nasuti drum od Devića do Brusnika, za 12.000 dinara mesečno, pa se razboleo. Poneku crkavicu primao je od Centra za socijalni rad u Ivanjici i tako ušao u razdoblje života kad su sve veći bivali i nemaština i obaveze.

Primamljivo zvuči da je porodica mogla da ga preuzme posle operacije u čačanskoj bolnici. Koja porodica? Supruga u planini na kojoj je kuća ostala, kćerka i sin u Domu učenika u Ivanjici, ili druga kći koja je još s roditeljima u selu i ide u šesti osnovne u Devićima? Tako se i zato se Mirko Gojković 24. maja obreo u minibusu na liniji Ivanjica–Devići, bez dinara za kartu. Imao je uz sebe mobilni i ume da se javi, pa je njegova sestra u Devićima saznala da je u autobusu, sačekala i zamolila suseda da ga „ladom nivom” preveze odatle do Brusnika.

Po logici života u malim mestima njegovi stanovnici već znaju ko je uskratio sanitet Gojkoviću. Direktor ivanjičkog Doma zdravlja, dr Milan Vasović, nadležan po prirodi stvari, rekao je novinarima u mikrofon i kameru nešto od čega je teško napraviti složnu celinu: da on nije „dužan da popunjava prostor u novinama”, da su to „trice i kučine”, da „nema pojma o čemu je reč”, te da će „ispitati slučaj”. Predstoji mu, sigurno, razjašnjenje s poslodavcima oko odluke da se čovek, dovezen sa operacije, ostavi na autobuskoj stanici.

Ma čija odluka bila, ne može se odbraniti. Jer, u tradiciji ovih brđana od pamtiveka postoji, i valjda još živi, verovanje da siromaha možete gledati s visine samo dok mu pružate ruku da bi ustao.