Интелектуалци у политици

У последње време може се приметити да је значајан број јавних интелектуалаца и такозванихполитичких аналитичара дубље ушао у политику. Једни учествују у оснивању нових странака, други улазе у руководства постојећих, док трећи добијају амбасадорска и друга места. Однос интелектуалаца и политике није нимало једноставан ни једнозначан. Отуда потреба да се преиспита улога, одговорност и јавно деловање интелектуалаца.

Јавни интелектуалци су они који имају одговорност за изговорену реч, који су верни слободи, истини и свом позиву. За један број њих, а нарочито политичких аналитичара, није јасно ни шта су по образовању, ни ком позиву и институцији припадају. Раније се то јасније знало. Интелектуалци су били они који трагају за смислом, имају проблема са новцем, али не и са моралом, имају дистанцу и осећај за меру. Данас то није нимало лако када је јавност таблоидна, када је власништво медија није јавно. Истовремено, интелектуални „Хајд парк” је узалудан без камера и микрофона! Један број њих се невероватно брзо, попут сунцокрета, окреће свакој новој власти. На том испиту интелектуалци су неретко падали.

Интелектуалци опстају на двема идејама: слободи и истини. Истина најчешће доводи до сукоба саактуелним властима. Владари не воле истину. Ону су у страху од подвлашћених и њиховог мњења. У оној мери у којој је однос између владара и поданика испреплетен страхом, интелектуалци имају храброст „служити се сопственим разумом”. Они и друге ослобађају тог страха и помажу им да буду грађани. Макс Вебер је упозоравао: „Одупри се злу иначе ћеш и ти бити одговоран за његову премоћ”.Када владари сиђу са власти, следи сазнање да је кориснија добра критика него удворичка похвала. Моћ интелектуалца је знање и компетентност. Они трагају за смислом у времену свеопштег обесмишљавања. Императив јавног интелектуалца је да буде јасан и гласан. Интелектуалац је онај ко верује у снагу аргумента, а спреман је да истрпи аргумент снаге. То је мањина која је често у праву пре времена, а бити у праву пре времена значи не бити у праву у свом времену. Дисиденти су међу првима указивали да већина не мора да буде у праву. Јавни интелектуалац је позван да разуме, објасни и понуди излаз. За јавно делање потребна је спремност да се плати одређена цена. То је ризик да будете спорни и оспоравани, етикетирани и жигосани, неретко без аргумената и чињеница, али са искључивошћу све до остракизма. И супротно – за апологете следи награда, амбасадорска или која друга. Интелектуалац је ангажовани посматрач. Учесник је лош посматрач, а посматрач је лош учесник. Тешко је да посматрач и актер иду заједно, мада некима изгледа и то успева! Јавни интелектуалци су они који имају задатак да учествују у јавним дебатама и расправама свог времена. Њихов позив је „критичко праћење догађаја”. Али они нису јеттсетери, трендсетери, можда опинион мекери, али не и спин доктори. То су они који имају слуха за дух времена. Њима није важно да су у тренду, али могу да утичу на трендове. Они не прилазе већини, већина прилази њима. Они су свесни да промене у људском друштву почињу променама у људском мишљењу. Интелектуалци су спремни да иду „против струје”, и да не буду увек део меинстреама. То су они који вербално „ведре и облаче”. Интелектуалци можда и доведу до сензације, али њихов приступ не сме бити сензационалистички. Он није „пророк уназад”, ни „накнадна памет”, нити лекар опште праксе, већ стручан и компетентан тумач и светионик. Јавни интелектуалац има углед, али не и моћ. Ђуро Шушњић исправно примећује: „Моћни људи немају духа, а духовни људи немају моћи”, и додаје, „људи од моћи настоје да се окруже људима од струке, али не да би са њима делили моћ, него само њихово знање”. Проблем настаје када људима више управљају интереси него разум. Јавни интелектуалац је онај ко има јавни ангажман, али не и политичке амбиције. То не значи да треба осуђивати политички ангажман. Напротив. Политичкој арени су потребни људи са „ортопедијом усправног хода” а не ласкавци и полтрони. Тешко је бити љубимац двора и омиљен у народу. Јавни интелектуалац је онај кога не напуштају етички принципи, ко одолева моралној кризи и не дозвољава кризу компетенције. У Кантовој верзији то је: „Морални закон у мени и звездано небо нада мном”. Морална аутономија личности подразумева живот у складу с властитим уверењима.

Јавни интелектуалац је онај који има критичку дистанцу и који одолева мукама демократије и задовољствима диктатуре, горким истинама и слатким лажима, искушењима и изазовима. Јавни интелектуалци су они који трају и опстају у јавном простору, упркос прозивкама политичара, налазећи мир и спокојство у сагласју свог мишљења и делања. Ко данас јавно наступа, он делује у међупростору између песникове поруке: „Уби ме прејака реч” и патријархове исповести: „Рекох и спасих душу своју.”

Професор Факултета политичких наука