Просветни апсурд

Деце је све мање у Србији. Све је мање деце у Србији. У Србији је све мање деце. Деце у Србији све је мање. Све мање је деце у Србији... – колико пута и на који начин треба да се обзнани неохрабрујућа чињеница да би заиста допрла до оних којима плате зависе од броја ученика у одељењу?

„Нема ђака – нема посла”, наизглед логична формула, у нашем просветном систему не важи. На њеном месту се као коров укоренио апсурд: „Ученика све мање – наставника све више”.

Да апсурд буде већи, они који о опстанку и унапређењу образовног система брину понављају, као мантру, да неће бити отпуштања просветних радника. Одлажу кобни рез, купују време, чувају мир и мање или више успешно зауздавају армију незадовољних.

Просветној власти руке нису везане да нешто предузме. Извесно је да не може да извуче чаробни штапић и испуни све жеље запослених у гломазном просветном погону нити може да исуче бич.

Ово је година у којој ће клупе првог разреда основних и средњих школа заузети око 8.500 ђака мање. Ако одељење чини 30 ученика, то значи биће око 280 одељења мање. Имају ли смисла тврдње да ниједан школски посленик неће остати на улици са рукама у џеповима?

Баш ниједан просветни „технолошки вишак” неће јадиковати над злехудом судбином као колатерална штета економске кризе светских размера и „беле куге” у дворишту наше домовине. Тешко, али изводљиво.

Последица смањеног броја ђака може бити смањен фонд часова многим наставницима, али не и губитак посла. Отуда надлежни уверавају да ниједан просветни радник неће добити отказ.
Не верују наставници.

Штрајкују. Опет штрајкују. Очекују да ће њихову „одсудну битку за школство” просветни врх покушати да преиначи у причу о парама. Наглашавају да овога пута повећање месечних прихода наставника није приоритет и да су њихови захтеви нашли упориште у Стратегији развоја образовања до 2020. године.

Има ту истине. А има и разлога да се постави питање докле ћемо да затварамо очи пред чињеницом да деце нема довољно да се упосле сви који су одабрали да током радног века носе дневник.

Дабоме да повећање плата штрајкачима није приоритет кад је могуће да ће стотине из њихових редова остати без сталног прихода, односно без посла. Захтеви просветних радника у штрајку су да се број ђака у одељењу ограничи на 25, да средња школа постане обавезна и да се одложи увођење система финансирања по ученику.

Тренутно, хваљена и дугоочекивана стратегија узалуд предвиђа оно што није предвиђено уставом. Да се само просветни радници у штрајку питају и устав би променили да пре него што одложе дневнике и оду на распуст осигурају своја радна места.

Да није тако не би квалитетнији рад у мањим групама наводили међу последњим аргументима у одбрану најистакнутијег захтева – да се смањи број ученика у одељењу.

Наглашавају да би се тиме решио проблем технолошких вишкова, а прећуткују да би се тиме по ко зна који пут вратили на утабану трасу апсурда да се повећава број одељења упркос томе што је све мање деце у Србији!