Prosvetni apsurd

Dece je sve manje u Srbiji. Sve je manje dece u Srbiji. U Srbiji je sve manje dece. Dece u Srbiji sve je manje. Sve manje je dece u Srbiji... – koliko puta i na koji način treba da se obznani neohrabrujuća činjenica da bi zaista doprla do onih kojima plate zavise od broja učenika u odeljenju?

„Nema đaka – nema posla”, naizgled logična formula, u našem prosvetnom sistemu ne važi. Na njenom mestu se kao korov ukorenio apsurd: „Učenika sve manje – nastavnika sve više”.

Da apsurd bude veći, oni koji o opstanku i unapređenju obrazovnog sistema brinu ponavljaju, kao mantru, da neće biti otpuštanja prosvetnih radnika. Odlažu kobni rez, kupuju vreme, čuvaju mir i manje ili više uspešno zauzdavaju armiju nezadovoljnih.

Prosvetnoj vlasti ruke nisu vezane da nešto preduzme. Izvesno je da ne može da izvuče čarobni štapić i ispuni sve želje zaposlenih u glomaznom prosvetnom pogonu niti može da isuče bič.

Ovo je godina u kojoj će klupe prvog razreda osnovnih i srednjih škola zauzeti oko 8.500 đaka manje. Ako odeljenje čini 30 učenika, to znači biće oko 280 odeljenja manje. Imaju li smisla tvrdnje da nijedan školski poslenik neće ostati na ulici sa rukama u džepovima?

Baš nijedan prosvetni „tehnološki višak” neće jadikovati nad zlehudom sudbinom kao kolateralna šteta ekonomske krize svetskih razmera i „bele kuge” u dvorištu naše domovine. Teško, ali izvodljivo.

Posledica smanjenog broja đaka može biti smanjen fond časova mnogim nastavnicima, ali ne i gubitak posla. Otuda nadležni uveravaju da nijedan prosvetni radnik neće dobiti otkaz.
Ne veruju nastavnici.

Štrajkuju. Opet štrajkuju. Očekuju da će njihovu „odsudnu bitku za školstvo” prosvetni vrh pokušati da preinači u priču o parama. Naglašavaju da ovoga puta povećanje mesečnih prihoda nastavnika nije prioritet i da su njihovi zahtevi našli uporište u Strategiji razvoja obrazovanja do 2020. godine.

Ima tu istine. A ima i razloga da se postavi pitanje dokle ćemo da zatvaramo oči pred činjenicom da dece nema dovoljno da se uposle svi koji su odabrali da tokom radnog veka nose dnevnik.

Dabome da povećanje plata štrajkačima nije prioritet kad je moguće da će stotine iz njihovih redova ostati bez stalnog prihoda, odnosno bez posla. Zahtevi prosvetnih radnika u štrajku su da se broj đaka u odeljenju ograniči na 25, da srednja škola postane obavezna i da se odloži uvođenje sistema finansiranja po učeniku.

Trenutno, hvaljena i dugoočekivana strategija uzalud predviđa ono što nije predviđeno ustavom. Da se samo prosvetni radnici u štrajku pitaju i ustav bi promenili da pre nego što odlože dnevnike i odu na raspust osiguraju svoja radna mesta.

Da nije tako ne bi kvalitetniji rad u manjim grupama navodili među poslednjim argumentima u odbranu najistaknutijeg zahteva – da se smanji broj učenika u odeljenju.

Naglašavaju da bi se time rešio problem tehnoloških viškova, a prećutkuju da bi se time po ko zna koji put vratili na utabanu trasu apsurda da se povećava broj odeljenja uprkos tome što je sve manje dece u Srbiji!