Страшни смо у свом примитивизму

После Софоклове „Антигоне” редитељ Јагош Марковић поново се вратио својој старој љубави – „Филомени Мартурано”. У питању је комедија Едуарда де Филипеа коју Марковић надахнуто већ данима ради у Тивту у копродукцији тамошњег Центра за културу и Градског позоришта из Подгорице. Премијера „Филомене Мартурано” је најављена за уторак, 25. јуна у амбијенталном простору атријума летњиковца Бућа којом ће уједно бити отворен сада већ традиционални тиватски фестивал „Пургаторије”. Костиме ради Драгана Огњеновић, а асистент редитеља је Велибор Милошевић.

Насловну јунакињу тумачи београдска глумица Анита Манчић. У подели су и Бранимир Поповић, Милена Дравић, Властимир Ђуза Стојиљковић, Симо Требјешанин, Андреа Мугоша, Момчило Оташевић, Божо Зубер, Марија Бергам и Емир Ћатовић.

Поново Медитеран! Репризно читање „Филомене Мартурано”, зачудног комада Едуарда де Филипеа кога сте већ радили у Ријеци. Чиме Вас је освојила Филомена да јој се поново вратите?

Емоцијом, виталношћу. Аутентичном радошћу коју ова драма поседује.

Шта ће бити у фокусу Вашег новог читања комедије „Филомене Мартурано” која прича о „бившој проститутки која се удаје на превару са амбицијом да себи и својим синовима обезбеди грађански углед”?

Љубав. Породица. Наше читање је друга крајност од свега што наведосте. Нити је у питању удаја на превару, нити је са амбицијом, нити је грађански углед нешто што је занима. Филомени је то смешно... О страстима је реч. Најкраће речено: љубавна прича. Мени посебно драга, па и блиска јер њих двоје имају већ велику децу. Дакле, и љубавна прича, али и сан о породици. А ако треба памфлет смештен у простој реченици нека буде: „нежност је бит живљења”. А ако треба извући неку реченицу из комада, као мото, онда је то њен урлик: „А фамилијаааааа!!! 25 лета ми је фамииииилиииијјјааа била у главииии!”

Ријечку поставку „Филомене” коју сте радили у ХНК „Иван пл. Зајца” посветили сте сплитској глумици Марији Данири. Да ли сте ово тиватско читање некоме наменили?

Када већ помињете ријечку представу, морам да напоменем да је она за мене била изузетно важна. После рата то је било прво гостовање неког од нас тамо. Прво, самостално, ауторско. Био сам јако узбуђен и почаствован. То је био велики театар на челу са Мани Готовац, значајан, светски, заиста. И та је представа означила почетак наше дугогодишње сарадње. Низали су се „Кармен”, „Галеб”... „Филомену” смо играли и на Битефу и у Милану на Европском фестивалу театра пуних пет ноћи заредом. То су били узлети. И у самој Хрватској представа је имала доста успеха. Донела је лепе награде глумцима, ауторима. Марији Данири је била посвећена јер је она у Сплиту ову јунакињу играла, мислим, 30 година са Борисом Дворником. Био је то леп омаж. Треба ценити и неговати своју историју и своје претке и младе који долазе. Ми, на жалост, као средина не чинимо ништа од тога. Напротив, Анита Манчић има шансу са Браниславом Поповићем да ово игра као што је случај  Данире и Дворника. Исто толико дуго. Већ их видим за три деценије. Дивни су! Едуард де Филипо није ни Чехов ни Шекспир, али је велика позоришна партитура. Зато се и држи оволико дуго, и у свету. Чувена Џуди Денч је, рецимо, играла у Зафирелијевој режији на Вест енду...

Када је Медитеран у питању готово увек сте склони претеривању. Да ли овога пута успевате да одолите искушењима?

Медитеран је сам сав у крајностима, жарким бојама. Ајде да тако кажем: у претеривању. Не желим да одолим, желим да се пустим. Од тога медитеранског сав сам учињен. Што бих се мењао и одолевао ономе што јесам.

Не волите суви, посни, театар. Какву слику света треба по Вама позориште да представи публици?

Суви, посни театар не, али волим мисаони! А мисао када постоји, када вибрира онда је све ту. Али кад је нема, а неко би да слаже да је има. Е, то не могу. Какав театар волим? Талентован. Онда ће и слика света бити истинита, права, аутентична и заносна. Речју „таленту праштам све– неталенту ни врлину”.

Живимо у времену пречица у којем изумиру ерудите, култ знања и образовања. Каквa ја наша стварност будући да кажете да ни Европа више није отмена дама, односно да је и она малограђанка постала?

Каква је да је. Ми смо страшни! Страшни у свом примитивизму, лудилу, ксенофобији, митоманији... Нисам расположен да гледам преко плота. Чистимо своје баште. Они макар за културу одвајају пуно, а ми је се стидимо и укидамо је. Хоће ли нам и за то бити они криви? Па видите ли да је време релативна категорија? Где смо ми сада у поређењу са оним периодом од пре две године? Ниже, дубље. А пре 22? А пре 32? Театри су имали по седам премијера годишње, а сада по једну ако створе новац ови наши мучени управници.

Како и чиме очистити своју „менталну” башту?

Ако знам, јади ме знали. Ја ево Филоменом! Радом и контролом сопствених мисли. Лепота је ту. Само не заборавимо да је тражимо. Оно мало лепоте које добијемо од уметности или живота довољно је да преживимо. Говорим о естетским бићима. А има их. Ко иначе пуни наше театре свако вече и зашто? Па глад постоји за лепотом. И зато знам да ће наши театри опстати, упркос овом у ствари укидању. Ми ни међу собом више о томе не говоримо. Схватили смо да је крај и да ће после њега ствари поново једном почети да иду напред... Једном....!

Борка Г. Требјешанин