Србија неспремна за сајбер нападе

О националној безбедности Србије узалудно је говорити без постојања информационе безбедности. У већини земаља она је одавно постала саставни део војне, политичке и економске сигурности. Упркос тој чињеници и чињеници да се наши животи, хтели ми то или не, све више одвијају на глобалној мрежи, Србија и даље нема стратегију информационе безбедности. Овим речима Зоран Живковић, председник Друштва за информациону безбедност Србије (ДИБС), заправо описује у каквој се опасности налази наше информационо друштво.

– Већина држава је променила своју филозофију, па сада са истом пажњом воде рачуна како о економској, војној, дипломатској тако и o стању информационе сигурности. Морамо да схватимо да је интернет светски феномен и да су на тој мрежи, бар по критеријуму рањивости, сви једнаки. Постоје земље које су мање или више атрактивне за напад, али су све угрожене – објашњава Живковић важност уградње овог сегмента у националну безбедност.

Још један од разлог који Србију сврстава у земље са повећаним ризиком  јесте недостатак националног тима за мониторинг и брзу реакцију на кибернетичке претње – такозвани  ЦЕРТ (Computer Emergency Response Team). Важност тог стручног тима je у томе што упозоравa и штити грађане, владе и корпорације од ризика на глобалној мрежи. САД, примера ради, имају центре у свакој држави, а постојање бар једног ЦЕРТ-а обавеза је и сваке земље која је део Европске уније. Њихови тимови су у непрекидној сарадњи са базом чија је адреса у Бриселу.

– Осим нас, без овог тима у Европи су само још четири земље: Босна и Херцеговина, Македонија, Албанија и Црна Гора. Велике су шансе да до краја године будемо и једина земља која неће имати свој ЦЕРТ – упозорава Живковић.

На конференцији у Београду, чији је један од организатора био ДИБС, приказани су и подаци који говоре да је у току месец дана забележено преко 1.700 приступа сајту председника Србије које се могу означити као напад, око 3.800 покушаја скенирања система у власништву наше владе и између 1.400 и 4.500 покушаја напада на сајт војске. У овим случајевима, каже наш саговорник, највећа штета је нарушавање имиџа власника сајта и негативна порука о безбедности саме институције чији је сајт „срушен”. Ипак,  наведени подаци свакако говоре да је неопходно сачинити стратегију информационе безбедности.

– Сајбер или, како их радије називам, кибер криминалци, одлазе тамо где су људи и где могу брзо да дођу до новца или неких других вредности. Ова врста криминала се брзо повећава захваљујући наглом расту продаје паметних телефона, таблет рачунара и осталих мобилних рачунарских уређаја. Какав ће облик и врста напада бити тешко је предвидети, али је циљ ових криминалаца тајно контролисање наших уређаја како би украли податке о платним картицама, развојних планова, највреднијих политичких и војних тајни или идентитет – објашњава Живковић.

Он указује на још неке опасности које је донело информационо друштво и његова савремена технологија – нови облик шпијунирања. Тако, тврди Живковић, када се говори о прислушкивању, већина грађана мисли на класично, тајно слушање телефонских разговора, али информационо друштво доноси још нешто:

– Због мобилности и комфора који нуде мобилни уређаји, попут паметних телефонa и таблет рачунара, граница између приватне и службене употребе уређаја је замагљена. То ствара потпуно нове безбедносне изазове – појашњава председник ДИБС-а.

У ситуацијама у којима, на пример, телефон без знања власника шаље скупе поруке тешко је доказати у судском процесу да је неко други преузео контролу над тим апаратом. А такву ситуацију додатно отежава, каже Живковић, застарела законска регулатива и недовољно знање правосудног система о новим облицима кибер криминала, недостатак специјализованих судија, тужилаца и адвоката.

Према подацима којима располаже наш саговорник у САД, само је током једног тромесечја 2012. године продато сто милиона паметних телефона, а друштвена мрежа „Фејсбук“ данас има више од милијарду корисника. Сви они су, упозорава Живковић – потенцијалне жртве кибер криминала.