Сецкање лука без суза

Уважени научник и васпитач Душан Теодоровић, с ниском високих звања од којих је једва неколико навео, нациљао је најсудбоноснију „десетку” будућности Србије. Ницање доктора наука и после кише и после суше. Појава на коју не делују ни климатске промене, ни временске (не)прилике.

Ако бисте на улици зауставили пролазника, без имало премишљања изговориће да је (на)чуо да наша земља – јурећи и журећи у окриље Европске уније – мора да ишколује што више високообразованих и доктора наука. Будите уверени да није нимало погрешио.

Одмах ћете се, међутим, запитати: како је обичан грађанин толико упућен у најновија научна и образовна збивања.

Ма какви! Ту и тамо упамти реченицу-две с малих екрана или понеки наслов из новина, даље ни макац. Осим обавештених и умешаних, а таквих је веома мало.

Испоставља се: што више високошколских диплома и докторских титула, то боље. Да ли је, баш, тако?

Није. Угледни писац дводелног бритког есеја на страницама „Политике” није, дакле, омашио. Иако уопштено и без иједног имена, веродостојно је дочарао стање у домаћем високом образовању и истраживању, украсивши своје писање досеткама и поразним опоменама.

А поуке и подуке у другом наставку? Свака част! Ко год је имао имало увида у научничка напредовања протеклих тридесетак година не би ништа придодао или одузео.

Између редака уочава се да зна и за најновији овдашњи изум – противзаконито расписивање конкурса за наставне предмете на факултетима по сопственом нахођењу. Сецкање лука на још ситније делиће, без иједне сузе. Не бира се ни оружје, ни оруђе да се свој миљеник или штићеник запосли, макар прилично заостајао за супарницима.

Колико је таквих већ убачено у „докторска мрестилишта”?

Али остаје загонетка зашто се речени дописни члан САНУ, часник Европске академије наука и уметности, професор Београдског универзитета и професор емеритус познатог Вирџинијског политехничког института (од 151. до 200. места на Шангајској листи) није раније огласио?

Да ли је Београдски универзитет, чији је проректор доскора био, икада проучио и размотрио ову „доктороманију”? Када је Српска академија наука и уметности то имала на дневном реду?

Колико је дозвола издала Комисија за акредитацију факултета у којој је он седео четири године? Које је државне и приватне универзитете најпре имао на уму?

Питања бисмо могли ређати до миле воље, као у народним брзалицама.

Погрешиће проф. др Душан Теодоровић ако помисли да је на пропитивању. Напротив, потписник га охрабрује да – у сагласју с научничким и властитим „вјерују” – још понешто допише из богатог искуства. Зашто?

Зато што ће његова бритка, јасна, тачна и поучна запажања очас прекрити вео заборава, упркос томе што је научну заједницу Србије позвао на ново „велико спремање”. На сва звона најављено послепетооктобарско, данас се сликовито може оценити: Џаба сте кречили!

Малтене све високошколске установе су прошле (добиле радне дозволе), а нове придошле. Швајцарци ће нам, свакако, завидети – српски сир има знатно више рупа.

Пре много година је у нашем листу проф. др Владимир Глишин предложио да први корак у успостављању ваљаних и признатих мерила буде слање наших истраживачких програма на међународно оцењивање. Мало ко се одважио да га јавно подржи.

Није боље прошла ни проф. др Вера Дондур, председница Националног савеза за науку, изјавивши лане да је тек сваки други универзитетски професор објавио научни рад.

У оба случаја одјекнула је громогласна тишина.